Zapamćeno, Kazimjež Brandis

Zapamćeno


Svaki čovek može da ispriča svoju prošlost u nekoliko različitih verzija, od kojih nijedna neće biti lažna. Što se tiče mene, odlučujem se za sledeću:

U posleratnim godinama i ranije, još u gimnazijskim i studentskim, bio sam ubeđen da je socijalizam logičan sistem, jedini koji će, mimo nepravdi i žrtava, obezbediti društvu u budućnosti razumno stanje stvari. Nisam pročitao Kapital, ali me je frapirao Komunistički manifest. Osećao sam se poljskim socijalistom i smatrao sam da je komunizam oštrija, prelazna forma socijalizma. Posle rata prihvatio sam novi sistem u Poljskoj, pošto sam bio siguran da su u njemu garancije materijalnog i duhovnog napretka poljskog društva. Ponoviću: mimo nepravdi i žrtava. Sledećih godina učvršćivao sam sebe u toj sigurnosti, izrazavajući poglede i stvarajući fabule suprotne stvarnosti. Verovao sam da će ih budućnost realizovati. Tek su susreti i razgovori s političkim zatvorenicima, koje su počeli da pustaju na slobodu posle 1954. godine, slomili moju sigurnost.

Ušao sam u partiju i izašao iz nje sa istim ciljem i iz istih razloga: u uverenju da je moguće popraviti zlo. U prvom slučaju, zlo su bili fašizam i ratni zločini, u drugom - zlo koje je naneo komunizam. Veoma kasno sam shvatio da cilj ne opravdava sredstva i da nepravedna sredstva uništavaju cilj. Morao sam da priznam pravo mudrijima, koji su znali to pre mene. Vrativši se unazad priznao sam takođe pravo najglupljem u mom razredu, čiji su roditelji imali bakalnicu u Otvocku. Kada sam ga ubeđivao u socijalizam, mrmljao je s negodovanjem: - Šta ti j-e-e! Mi-sl-iš li da bi se mom matorom isplatilo da rmba u radnji za dru-go-ga?! - U školi su ga smatrali idiotom i zaista je bio mnogo glup.

Dakle, u pravu su bili gluplji i mudriji.


Iz poljske štampe. Fabrika u Mrongovu je prodata privatnim kapitalistima. Radnici, kojima preti opasnost da ostanu bez posla, izašli su na ulice, protestujući. Na jednom od transparenata, parola: "Komuno, vrati se!" Prisećam se priče Joane Klerk o prasetu. Posle rata, kad je stanovala s majkom u selu na Nravi, odgajile su prasence koje se vezalo za njih. Bilo je umiljato i puno poverenja, ujutru je utrčavalo u kuhinju, radosno skičeći, volelo je da ga česu iza uha. Dan klanja se ipak približavao. Želeći da uguše u sebi svako sažaljenje, nazvale su prase "Hitler". Jednoga dana reka se izlila. Radoznalo, prase se zaletelo i upalo u vodu, struja ga je ponela. Tada su majka i ćerka, prestrašene, počele da viču: - Hitlere! Vrati se! - To su čula dva seljaka koja su prolazila. Oba su stala zaprepašćena i prekrstila se. Joana Klerk, koja je kasnije postala žena američkog industrijalca, pričala nam je o tome u Njujorku. Jeli smo tada tost sa šunkom i nikome od nas nije ni na pamet palo da je priču završila poenta dobrog ukusa.

Norvid: "Okupljajući se jednom nedeljno na čaj, nekoliko šljahtica ponešto piše i objavljuje - žene kupuju i ponekad čitaju. Sve to liči na veliki Album u koji se potpisuju dobri poznanici, za uspomenu. I to vam je čitav intelektualni pokret u narodu..."

Pisao je to, misleći na pariške emigrantske novine. Danas, kada čitam diskusije objavljivane u domaćoj štampi, ponekad se setim Norvidovih razmišljanja. Nedavno mi je pao u oči razgovor nekoliko osoba, štampan u časopisu "Res Publica", koji na neki način cenim. Navodim jednu od izjava:

"Šta se dogodilo posle rata? Sloj koji je bio residuum tih vrednosti uništen je. I od strane Nemaca, i od boljševika. I od tada stalno slušamo o intelektualcima. Ali pre rata se nije govorilo o intelektualcima. Nije postojala takva potreba. A mi danas govorimo o intelektualcima: kolaborirali su ili nisu kolaborirali. Za tu inteligenciju, čiji su se ostaci sačuvali, teško bi se moglo reći da je kolaborirala. Da li je lekar u provinciji kolaborirao? Advokat? Pa, kolaborirao je u nekoj meri, ali to nije bila kolaboracija o kojoj govorimo kad govorimo o kolaboraciji intelektualaca."

Šta me začudjuje: odijum koji se navlači na pojam i n t e l e k t u a l c a, i to da ovu fatalnu ličnost žigošu, niko drugi do upravo intelektualci. Stvara se nova vrsta posleratnih intelektualnih obračuna, u kojima su se pisci okretali protiv samih sebe, osećajući se krivi zbog svojih društvenih stavova pre 1945. godine. Znam šta govorim, jer sam učestvovao u tim obračunima. Razlika je u tome što danas intelektualci sa boljom prošlošću okrivljuju one sa gorom prošlošću - intelektualce koji su k o l a b o r i r a l i.

Intelektualci... Retko kad upotrebljavam ovaj izraz - obično pišem "umetnici i naučnici" - i zaista ne znam ko ga je, gde i kada izmislio. Nije pronađen u Poljskoj posle 1945. godine, upotrebljavan je i pre toga na Zapadu, makar u Francuskoj, mada intelektualni sloj tamo nije uništen. To bi bila prva nepreciznost. Osim toga, u varšavskoj diskusiji (u dve-tri izjave) frapirao me je izvestan akcenat koji se dotle nije sretao. Grupi "intelektualaca kolaboranata" suprotstavljena je većina društva, građani "druge kategorije". Mislim da istina nije bila tako jednostavna. U Narodnoj Republici Poljskoj, društvo, kome je komunistički režim bio stran i neprijateljski, uspevalo je da nekako živi s njim, pa čak da sarađuje. Ne samo intelektualci. U periodu od 1960. do 1970. porodične kuće gradila je u velikom broju "druga kategorija", s režimom su često sarađivali nekadašnji akovci, i nisu obavezno bili partijci, a pre toga, u takmičenju u radu, rekorde produktivnosti nisu uvek obarali književnici, već i zidari i rudari. Ostavljam po strani pitanje, ko su bile radnice fabrike bombona koje su marta 1968. skandirale: "Mosice, idite Dajanu!" - građanke prve ili druge kategorije. Redakcija je uzela za temu razmatranja kontinuitet kolektivnog pamćenja. Ovde se nameće neprijatna misao, da li antisemitske parole takođe izrazavaju ovaj kontinuitet.

Iste, 1968. godine, danas proklinjani intelektualci požrtvovanije su se borili za dostojanstvo i pamčenje naroda nego Poljakinje i Poljaci drugih kategorija. Protiv skidanja sa scene Predaka protestovali su, pored studenata, pisci i naučnici - u to vreme usamljena grupa u društvu koje je ćutalo.

Ne pišem ovde ništa novo. Pojava osmoze između onih koji vladaju i kojima se vlada, u totalitarnim sistemima, godinama je bila tema socioloških i politoloških studija na Zapadu. Pod diktaturama se nekako živelo. Sa unutrašnjim otporom ili sa mirenjem s nasiljem, s čeznjom za slobodom ili bez nje, bolje ili gore, ali živelo se. Zapadni eksperti su čak skovali termin "novog društvenog ugovora": država ti oduzima slobodu, dajući ti za to socijalne garancije, zaštitu od nezaposlenosti i tome sl. Tako je bilo, ne samo u zemljama koje je pokorio komunizam, već takođe u fašističkoj Italiji i frankovskoj Španiji. Čitava ova koncepcija pada u trenutku krize, poraza sistema. Ispostavlja se onda da su milioni građana, koji su naučili da žive pod totalitarističkim pritiskom, normalni ljudi i uspeli su da decenijama sačuvaju odvratnost prema diktaturi. Tada počinje da se govori o kolaboraciji.

Ovaj netaktični komentar isprovocirao je nekoga od diskutanata koji je isključivo intelektualce okrivio za prekidanje kontinuiteta u nacionalnom pamćenju. I da se samo na tome završilo, da su sagovornici stigli samo do takvih kao što sam ja, autora Građana, možda bih oterao tu lektiru do đavola i izbacio je iz glave. Ali, dogodilo se da je jedan od diskutanata uputio oštricu u neočekivanom pravcu. Čitam: "... u normalnim ljudima postojale su izvesne vrednosti koje nije trebalo tako duboko skrivati. Oni nisu imali prilike da kažu: eto, idem u zatvor, napisaću ciklus eseja o časti..."

O kome je ovde reč? O onima koji su išli u zatvore za KOR, za tajne časopise i Leteći univerzitet. To se o njima ironično govori, njima se suprotstavljaju "normalni ljudi". Znači, činjenica da su, umesto ćutanja, izabrani aktivan otpor i pisanje u ćeliji, bila je "otkriće"? Za takva otkrića plaćala se cena od šest ili devet godina zatvora i da nije bilo takvih otkrića, ko zna da li bi postojala "Solidarnost". Kontinuitet nacionalnog pamćenja...


Ako objavim ovo sto sam juče zabeležio, moram unapred da se pripremim na oštru reakciju varšavskih diskutanata, bar poslednjeg od citiranih, zarobljenika sovjetskih logora, koji je 1947. godine, zajedno sa mnom, po narudžbini partije, sačinio životopis Vladislava Gomulke. "Moram unapred da se pripremim" znači da ne nameravam da se branim. A ne nameravam, jer sam odavno ubeđen da je, u slučaju nečijeg napada, jedini razuman stav praviti se da nisi živ. Volinjski vojvoda u Poljskoj posle majskog prevrata bio je Henrik Juzefski, koga su endečke novine obasule pogrdama zbog politike ustupaka prema Ukrajincima. Na kraju, pošto nije hteo više da podnosi uvrede, Juzefski je zamolio za audijenciju u Belvederu. Pilsudski ga je primio i saslušao žalbe, slažući pasijans. Ali kad je vojvoda izjavio da je odlučio da se javno brani, maršal ga je pogledao i promrmljao: - Gospodine Juzefski, samo se nemojte braniti.

Zapamtio sam ovu priču, koju je posle više godina pukovnik Zepecki preneo Arturu Mjendzizeckom, a on meni ponovio.

Krajnje je vreme za precizno odredjivanje pojmova kolaboracija i kolaborant. U zemljama, kakve su Francuska ili Norveska, ta stvar je bila jasna: kolaboracionistima su nazivani oni koji su podržavali hitlerovsku Nemačku - dakle, političari poput Lavala ili Kvislinga, pisci kao što su Hamsun i Selin. Danas se u Poljskoj stvari ne vide tako jasno. Naziv kolaborant prišiva se često - kao u navedenoj redakcijskoj diskusiji - književnicima, likovnim umetnicima, naučnicima koji su podržavali komunističku vlast posle Drugog svetskog rata. Polazi se od aksioma da je Poljska tih godina bila zemlja okupirana od strane SSSR-a, isto kao u godinama rata od strane Trećeg rajha.

Moglo bi se diskutovati o tome da li se u dva slučaja javlja istovetnost. Bilo kako bilo, razlike između okupirane i zavisne zemlje su značajne. Napadnuta 1939. od strane hitlerovske Nemačke i staljinističke Rusije, Poljska se u ratnim godinama nalazila na strani saveznika koji su se borili sa nemačkim armijama. Uz bok saveznika borila se i poljska vojska, a u zemlji - podzemna armija. Bila je to zemlja u ratu sa Nemačkom, i do kraja rata njome su upravljali Nemci. Posle 1945. godine, saveznici su priznali Narodnu Poljsku, uspostavljeni su diplomatski odnosi sa vladom u Varšavi. Rat se završio. Podzemna država prestala je da postoji. Za većinu Poljaka jaltanski sporazum predstavljao je izneveravanje njihove zemlje od strane saveznika, za manjinu - istorijsku činjenicu koja je rezultat zajedničke pobede Anglosasa i SSSR-a nad Nemačkom.

Reči "okupacija" i "kolaborirati" povezivale su se sa Nemačkom, sa ratom. U periodu komunizma u Poljskoj je hapšeno, mučeno - i ubijeno - mnogo poštenih ljudi. U isto vreme drugi pošteni ljudi sarađivali su s Poljskim radijem, filmom, izdavačkim kućama, kulturnom i dnevnom štampom. Po mišljenju većine naroda, ovi ljudi nisu smatrani kolaborantima. Kružile su optužbe da su karijeristi ili oportunisti, ali "Zice Varsavi" nije bilo isto što okupacijske plaćeničke novine, a posleratne glumce niko nije izjednačavao sa glumcima koji su igrali u pozoristima licenciranim od strane Nemaca u periodu okupacije. Novi poredak je nametnut, ali potreba za obnovom života i društvene reforme koje su vršene, dovodili su u mnogim slučajevima do povezivanja sa sistemom, koji je ispoljavao svoje narodnjaštvo i poljaštvo. Kod većine je to izazivalo neprijateljstvo, pa ipak, čak 1950. godine, i kasnije, termin "kolaboracija" nije bio u nacionalnom opticaju (verovatno zato što većina ima osećaj za jezik i vreme). Njegovim uvođenjem danas vrši se jezičko presađivanje iz stvarnosti General Gouvernement-a i teritorija koje je prisvojio Vermaht na istočnom frontu.

Istovremeno, danas se od optužbi za kolaboraciju brani Juzef Mackjevic, koji je za vreme rata objavljivao članke u hitlerovskim novinama pod nemačkom upravom. Tvrdi se: nije kolaborirao, bio je samo antisovjetski. Znači, kolaborirali smo Bronjevski, Nalkovska, Tuvim, Andzejevski, Konvicki, moj brat i ja, ali nije Mackjevic. Kolaboranti su - smatra se - bili takođe autori koji su u periodu 1939.-1941. štampali svoja dela (Boj-Zelenjski, Adolf Rudnjicki i drugi) u "Crvenoj zastavi", komunističkom časopisu, izdavanom u Lavovu po priključenju istočnih krajeva sovjetskoj Belorusiji i Ukrajini.

Sve se ovo obrazlaže argumentima koji zvuče skoro logično. Zaboravlja se ipak da bi, primenjujući ovakvu logiku, trebalo osloboditi optužbi za kolaboraciju ne samo Mackjevica, već i J. E. Skivskog: kad je Mackjevic objavljivao članke u pronemačkim vilnenskim novinama, Skivski je u Krakovu pokrenuo časopis koji je pozivao na saradnju sa Trećim rajhom. Dalje, držeći se ove logike, trebalo bi kolaborantom smatrati Aleksandra Vata, koji je radio u redakciji "Crvene zastave", posle čega ga je uhapsio NKVD i deportovao iz Lavova daleko u unutrašnjost SSSR-a, gde se godinama potucao po zatvorima, odbijajući da primi sovjetski pasoš.

Trebalo bi takođe definisati ko se, od kada i do kada, smatra kolaborantom. Jedni pisci su sarađivali s komunističkim rezimom od 1945. do 1950. ili 57. godine, neki do 1966. ili 68. godine, drugi duže. Kolaborant se razlikuje od kolaboranta, kako ih onda sortirati? A oni koji su osuđivali radio-stanicu Slobodna Evropa, a danas osuđuju za kolaboraciju s komunizmom svoje kolege književnike koji su u ono vreme raskinuli s partijom - ko su oni? Pitam, da li će se književnici koji traže obračun sa autorima koji su podržali komunizam obračunavati jedni sa drugima?

Skoro logičnom argumentacijom dolazi se do laži. Jer šta iz nje proizilazi: da pronemačkih kolaboranata za vreme rata u Poljskoj uopšte nije bilo, da se pojam kolaboracije odnosi isključivo na godine sovjetizma i da se kolaboriralo samo sa komunistima. Stadttheateri, plaćeničke novine, potkazivanja Gestapou, plava policija, sve sam to sigurno samo sanjao. Dakle, još jedna kolektivna greška, tlapnja kojom se hrani narod. A tako se danas u Poljskoj govori i piše.

Vredi podsetiti da su se, umesto "kolaboracija", ranije u Poljskoj upotrebljavale reči "sporazum" ili, gore, "izdaja" i da su Mickjevic, mladi Krasinjski, Ozeskova, Prus svojevremeno grubo napadani kao renegati, prodati Rusiji. Danas se govori o p r o s o v j e t s k i m k o l a b o r a n t i m a. Loše je kad reč nemaju precizan semantički opseg. Izvesni nazivi i pojmovi - kao komunizam, fašizam, jakobinizam, pozitivizam - istorijski su locirani, imaju svoju stalnu adresu u vremenu. Bilo bi besmisleno govoriti o Napoleonu kao o fašisti, ili Spartaka nazivati boljševikom. Definicija "kolaboranti", upotrebljena za lojaliste sa teritorije anektirane Austriji, koji su imali ministarske portfelje u habsburškom Beču, bila bi apsurd. Sličan apsurd bila bi upotreba ove definicije za Boja ili Tuvima, ili Andzejevskog u komunizovanoj Poljskoj. Trebalo bi odrediti drugi naziv, koji odgovara istorijskim okolnostima. Sve do sada nije pronađen bolji od onoga koji je upotrebio Milos: zarobljavanje. Unutrašnje zarobljavanje ideologijom, spoljašnje zarobljavanje činjenicama. Kolaborirati nije značilo stanje zarobljenosti, ni u prvom, ni u drugom značenju. Mislim da termine "kolaborant" i "kolaboracija" treba upotrebljavati za grupe i pojedince koji su za vreme Drugog svetskog rata, u zemljama koje je zauzela Nemačka, proklamovali podršku hitlerovskom Rajhu.


Nedelja. Kažem u kući: - Naš brak se zasniva na suviše velikoj razlici karaktera i na njoj se drži.

U ponedeljak vetar sa iskošenom kišom, potom bljesak sunca, hladan kao iza leda. Čeprkajuci po fascikli sa starom korespondencijom - tražio sam nečiju adresu - naišao sam na prošlogodišnje pismo od prijatelja iz Varšave. Od prijatelja, od koga me dele uverenja skoro o svim pitanjima i povezuje neka žestoka ljubav na smrt i život, od prijatelja, strašno talentovanog pesnika, filologa, romanopisca. Kad je pre više godina predao izdavačkoj kući svoju najnoviju knjigu proze i kad je u njoj doveden u pitanje pohvalan fragment o mojim Poštanskim varijacijama (u to vreme već sam bio pogođen tihom zabranom), moj prijatelj je pogledao u oči glavnom uredniku: - Nemojte me terati da napravim svinjariju. - Urednik je uzdahnuo i fragment je ostavljen.

Ovako je pisao moj prijatelj marta prošle godine:

"Pitaš me koga ne volimo, a koga volimo. Nikoga (osim vas, naravno...) ne volimo. Ne volimo tu novu, kapitalističku - ako se to može nazvati kapitalizmom - Poljsku. Ne volimo onu vladu. Ne volimo ovu vladu. Ne volimo Mihnjika. Ne volimo Valensu, Kuronja i Kacinjskog. Ne volimo "Gazetu Viborcu". Ne volimo senatore i poslanike, nijednog političara. Nijednog književnika ni pisca ne volimo. Ne volimo takođe preprodavce na ulicama. Ne volimo ni gradonačelnike i milicionere koji teraju te preprodavce. Ne volimo ni one na televiziji, jer televizija i dalje žestoko laže. Kao što vidite, živimo u totalnoj mrzovolji, u ekstremnoj negaciji, gledajući sa očajanjem šta se ovde događa. To je demokratija? To je slobodna Poljska? To je tako trebalo da bude? Takvu ćemo imati starost? Bože. Ali dosta je žalopojki, jer ne volimo one koji se žale - znači, sami sebe - takođe ne volimo. (...) O, lepo vreme podzemlja, o dragi naš neprijatelju, komuno, gde ste nekadašnji snegovi. Ja prorokujem i ova moja proročanstva, naravno, ovde niko ne voli: da će se za mesec, za godinu dana vratiti Rusi, a onda će naš život ponovo dobiti smisao i opet ćemo znati čega treba da se držimo."

Govorio sam: vreme astrologa.

Da se glavni urednik pokazao manje pristojnim čovekom - šta bi u tom slučaju trebalo da je uradio moj prijatelj? Sam bih ga nagovarao da dozvoli da izbace iz rukopisa fragment o Varijacijama. Nagovarao bih ga, ne zbog džentlmenske ljubaznosti već iz uverenja i najiskrenije. Cenzura je jos pre toga pročešljavala moje tekstove. Podnoseći to, rukovodio sam se jednim načelom: ako ingerencije nisu deformisale opšti izraz knjige, ako je smisao, mimo izbacivanja pojedinih delova, ostajao nepromenjen, govorio sam sebi: šta da se radi, neka bude tako, žrtvujem delić književne vrednosti, plaćam, ali ne izdajem.


Oblaćno, hladno, mokro. Polovina novembra. Polovinom juna leteli smo avionom Air France do Vašave. Pored nas smestili su veoma starog čoveka kome se tresu glava i ruke. U avion ga je ugurala na kolicima stjuardesa. Dobronamerno brbljiv, odmah je počeo da razgovara. Vraća se iz Pariza, od sina oženjenog Francuskinjom. Govori polako, seljački, da se sin dobro oženio: katolkinjom, učenom i iz bogate porodice. - A meni je vec 91 godina - izjavljuje. Posle toga, pošto je video da stjuardesa deli poslužavnike s jelom, obraća joj se na poljskom. Stjuardesa ne razume. - Recite joj da ja ne jedem šunku, mada nisam Jevrejčić. - Gledamo se, potom čujem kako mu M. odgovara: - A ako ona onda pomisli da ste Arapin? - Sused se zabrinuo. - Onda bolje nemojte ništa da kažete.

Na aerodromu nas je čekalo nekoliko prijatelja - tri žene, dva muškarca. Dozivaju nas. Pozdravljanja, suho grlo i vlažna košulja koja se lepi za leđa. Neko uzima naše kofere i nosi ih prema automobilima. Toplo je, nad nama puno neba bez oblaka. Kažem da je let bio izvrstan. Parking se sija na suncu. Sedam u automobil i vozimo se istom trasom, kojom smo se pre deset godina vozili u suprotnom smeru. Za vreme putovanja, gledajući iznad spuštenog okna, mislim da se za deset godina ovde ništa nije promenilo, to vreme je proteklo samo u meni. Možda je više zelenila, krošnje drveća su se razrasle. U centru skrećemo u bočnu ulicu, gde se drveće ispreplelo s granama, stvarajući nad kolovozom senovit svod, sličan grabovim alejama u starim dvorskim vrtovima. A potom blisko, odmah ispred mene, kao na slici primaknutoj očima, pojavljuje se trg Tseh Ksizi, s belom crkvom na sredini i sa Institutom za gluhoneme u dubini. Desno, ugao Aleja Ujazdovskih i Vjejske. Sve kako je bilo. I isto osećanje koje sam imao još tada, pre dve godine, kad smo prvi put doputovali ovamo na tri kišne nedelje: osećanje nedovoljnog uzbuđenja.


Među pismima i novinama, koji su danas stigli, nalazim razglednicu poslatu iz Jerusalima. Zelene guste skupine drveća i palminih grmova, moderne zgrade i široke asfaltne okuke. U dubini bledožuti kameni planinski masiv. U dnu karte odštampan natpis: EIN GEDI.

"Dragi moji. Ein Gedi je poznat ovde 4000 godina. Pustinja i planine. A sada kibuc, taj na poleđini. Za prvih pet dana moga boravka u Izraelu su poginuli: bračni par u supermarketu (on od noža, ona od pucnja), šest vojnika, 19-21. godina (od mine), četrnaestogodišnji dečak dok je spavao u krevetu, od metka kaćuše, dva rezervista prvog dana službe, od metaka pištolja u grudi, jedno novorođenče u naručju majke na autobuskoj stanici (od noža). Kafane su pune, ljudi šetaju po novoj promenadi s prekrasnim pogledom na Jerusalim. Grlim vas. Pozdravi."

Veoma staro pitanje: da li bi život mogao da traje i dalje kad bi se u čovečanstvu ukorenila svest da Bog ne postoji, a svet je slučajan oblik haosa.


Život izvan zemlje stvara posebno psihičko stanje, neku vrstu apstrahovanja iz stvarnosti. Iz one stare, koju sam napustio, i iz ove sadašnje. Za prvu me vezuju sećanje i tekuće informacije, u drugoj živim. Obe su doživljavane istovremeno, od jedne i druge deli me osećanje distance, neprileganja. U mom pariškom životu, a pre toga, njujorškom, uvek je postojalo nekakvo polusvesno n e z a i s t a, u početnom periodu blisko stanju opasnosti; mislio sam tada o životu u zemlji kao o olakšanju, osećajući istovremeno olakšanje što nisam tamo. Ovde nisam izložen varšavskim pritiscima, ucenjivanjima poljskih svetinja, sa danas važećim d a i n e, niti promenljivim kultovima ličnosti i stavova, kad se u januaru govori o nekome kao o izaslaniku Proviđenja, a u julu kao o uzurpatoru, i obratno. Koristim slobodu koju daje anonimnost, živim danas u uskom krugu prijatelja, u maloj enklavi tolerancije, i mada previše razgovaramo o bolestima, više volim to od razgovora koji se sastoje od ogovaranja i podozrenja (u Poljskoj ne vole strance, a svoje ocrnjuju, ja sam bio i svoj, i stranac). U biografskim beleškama koje sastavljaju izdavači po pravilu menjam reč eljile sa residant en France: nisam više politički, ni ekonomski emigrant, već jedan od mnogih pisaca koji žive izvan svoje zemlje - ruski u SAD ili irski u Italiji, italijanski ili česki u Parizu ili u Torontu - jedan od onih koji nisu izabrali život kod kuće, znaci drugačiju vrstu čistilista nego što je život u otadžbini, koji takođe ima svoje dobre strane.

Dvama boravcima u Varšavi (u jesen 1990. i u leto 1992.) mogu da zahvalim za interesantne doživljaje. Posle ateriranja na Okenjcu, u košulji koja mi se lepila za leđa, shvatio sam da sam zaista u svojoj zemlji, možda čak suvše svojoj. Osećao sam dodir očiglednosti, sve više sam prilegao uz poznate ulice i zgrade, ili one uz mene, i to u meni nije izazivalo lupanje srca. U ovom prileganju počeo sam na kraju da želim distancu. Nedostajala mi je pariška izolacija sa svojom blagom otupelošću, kad ponekad ne znam koji je dan nedelje i meseca. Povratak prošlosti daje mnogo čudjenja i malo tuge. "Ulazak u stare papuče", kako je to neko definisao, a istovremeno čarobni trik: umesto deset godina, odjednom se pojavljuje nepromenjeno j u č e.

Naravno, izvršene su ogromne promene. Nestali su redovi, porastao je broj automobila, prodavnica, restorana, hotela (i Valenroda), postoje menjačnice, slobodna štampa, tramvaji se šarene od reklama, veliki trgovi u gradu dobili su svoje stare nazive. Ali kad sam prvi put posle sto šest meseci ušao, u jedanaest pre podne, u klub književnika u ulici Krakovskje Psedmjesce (tada je još postojao), u praznoj kafani, u parteru, sedeo je za stolom isti pesnik ili prevodilac koji je četvrt veka dolazio uvek prvi. Sada mi se opet poklonio iznad šoljice kafe, a ja opet nisam mogao da se setim njegovog imena. U menzi, ispod kafane, ručale su iste osobe na istim mestima koja su svakodnevno zauzimale pre deset, dvadeset i trideset godina, među njima nekoliko nasmejanih gospođa, na čije sam postojanje zaboravio. Ušao sam, seo za isti sto, kao uvek, i ista gospođa Joasja postavila je ispred mene tanjir čorbe od povrća, u istom, kao i uvek, komotnom džemperu i somotskim pantalonama. Šta se dogodilo, gde se delo vreme, zar je moguće da me deset godina ovde nije bilo, a oni su dolazili iz dana u dan? Pojavljujem se naglo, kao sa drugog sveta, a nisam siguran ko je bio na drugom svetu, ja ili oni. I opet pozdravi. Ustajem, prilazim nasmejanim gospođama koje je progutao zaborav, ljubim ih u ruke, po poljskom običaju. Toliko godina, gospođo, niste se uopšte promenili. Ali, podiže se između nas moje suviše dugo odsustvo. Osmehujemo se jedni drugima i znam da nas te godine dele; imamo iza sebe manje zajedničkog i manje se interesujemo jedni za druge. Znam to, i oni takođe znaju. Došli ste na stalno u zemlju? Žure da završe ručak i vrate se svojim ovdašnjim stvarima, koje ja ne poznajem. Za nedelju dana prestaće da se osmehuju kad me vide.

Česka - Slovačka: puklo, raspalo se. Hrvatska, Bosna, rušenje Dubrovnika i Sarajeva, koje su opseli Srbi. Nemačka: imigrantska utočista koja potpaljuju nacisti obrijanih glava. Peregrinacije izgladnelih Albanaca i Rumuna. Klanja u Gruziji, Jermeniji, Tadzikistanu. - Epoha koja dolazi biće seoba naroda ili proleće naroda, poplava varvara ili oslobođenje pokorenih zemalja, šta mislite? - Les deul - odgovorio mi je jedan italijanski intelektualac i verovatno je bio u pravu.

Ideju o federaciji, san o zajedničkom životu raznih naroda, jezika, tradicija - uništili su države i nacionalizmi. Vade oči i kolju ranjenike. Ubijaju susede, rođake, bliže i dalje. Nedaleko, sat leta iz Pariza ili Varšave. Poljska je danas u principu nacionalno jedinstvena, nema u njoj Ukrajinaca ni Jevreja. Učinili su to Staljin i Hitler, svaki na svoj način. Zapad je oprao ruke. Radujmo se.

Pjer Drije la Rosel, francuski kolaboracionista i obožavalac Hitlera, malo pre samoubistva, koje je izvršio posle oslobođenja Francuske od strane saveznika, dao je u svom Dnevniku recept za uređenje srednje Evrope: "Način rešavanja nacionalnih problema u Evropi, bar uklanjanja glavnih klica nesloge među teritorijama kontinenta koji danas više uopšte nije utopijski bio bi u masovnim transportima stanovništva. Velike imperije mogu sebi da dozvole ove već isprobane, radikalne mere: primer je dala Rusija, a za njom Nemačka. Trebalo bi: 1) preseliti Čehe (7 miliona) u Istočnu Prusku, a Istočne Pruse u Česku; 2) izvršiti razmenu Srba i Rumuna. (...) Može se smatrati da su se Hrvati i Slovenci, a takođe Slovaci, već asimilovali u germansko-mađarskom svetu. Mogli bi se takođe u Italiju dovesti Italijani sa Jadrana, iz Dalmacije, i potpuno odvojiti Mađari od Srba u Transilvaniji. To nije nemoguće i možda će biti učinjeno." Dnevnik 1939.-1945.).

U vrtu Ambasadora - senovita altana s baldahinom, kelnerice sa belim keceljama - u trenutku kad mi neko objašnjava šta je sadašnja politička klasa u Poljskoj (- Zli dusi Dostojevskog u ordinarnoj verziji, ali piše se "elite"...), od trga Tseh Ksizi nailazi povorka sa transpaentom. Dvesta, trista ljudi. Topot na asfaltu, uzvici, mahanje ruku. Transparent nosi čelna grupa, crvenih lica, na transparentu natpis: "Nećemo agenta! Hoćemo predsednika!" Povorka se zaustavlja ispred ambasade SAD na drugoj strani kolovoza i gomila ponavlja skandiranu riku: "Ne-će-mo-a-gen-ta-ho-će-mo-pred-sed-ni-ka!" To traje deset minuta, posle čega oznojene Barike kreću na Belveder. - Upravo ste imali priliku da vidite jednu od naših političkih elita. - To je rečeno polušaljivo, sa odmah dodatom ispravkom: ekstremna grupica, nemaju nijednog poslanika u Sejmu. Ali sada, dok pišem, mislim da bi, kad bi vulkan izbio, upravo takvi ubijali susede.


Sve vreme boravka u Varšavi, negde ispod površine, dvoznačnost, kakvu daje hibridizacija, osećaj da sam suvišan, jer nisam ni turista, ni povratnik, već nesto i z m e đ u; a najizrazitije sam to osećao, ne u autobusu, niti u prodavnici, u kojoj sam kupio letnju kapu za boravak u Oborama - ne, hibrid izvan kontingenta postajao sam pre svega, na mestima, na kojima se okuplja književno-filmsko-novinarsko drustvo, dakle, u podzemlju "Čitelnjika", u Vjejskoj ulici ili u sali za sastanke pisaca u Krakovskom Psedmjescu. U toj sali, na prvom spratu, kad sam pozdravljen za predsedničkim stolom, razlegao se slab aplauz. U kafani "Citelnjika" ručali smo svakoga dana. Kraj prozora, u uglu, pored tezge s knjigama, sto, oko kojeg se već trideset godina okuplja petnaestak osoba iz umetničke sfere koje stvaraju javno mnenje. Priključujem im se da bih učestvovao u razgovoru (uzvici, zagrljaji) i posle prve rečenice, kad sam pomenuo politički prevrat u Alžiru, nastala je neugodna tišina. Kao da nisu dobro čuli. Odmah posle toga neko se javlja: - Čovek se vraća od lekara i kazže ženi: znaš, to što smo smatrali orgazmom astma je. - Svi se smeju, a ja postajem svestan svoje netaktičnosti. Narušio sam ovde važeći ugovor da se o ozbiljnim stvarima ne govori. Gospođa koja sedi pored mene objašnjava: - Jer, mi se lečimo smehom. - Druga gospođa obraća se meni: - Mogu da ti priredim prijem za sto osoba. - Dok joj objašnjavam da izbegavam takve prijeme, ova druga gospođa glasno izjavljuje: - Kao da govori Vajda! - Ali tog trenutka počinje razgovor o nekome ko nosi duplo prezime, i dosećam se da je reč o poslaniku sa bradicom i šarenom leptir-mašnom, koga sam video na televiziji, ličnost kao iz komada Baluckog, a istovremeno, Vitkacija. Možda se ipak varam, onaj se zove nekako drugačije. Ta ista, druga gospođa, jednom je pričala gospodi za ovim stolom o poznatom poljskom umetniku u inostranstvu koji, navodno, dobija erekciju po sopstvenoj želji, u bilo kom trenutku, to znači čim mu se prohte. Gospoda su tužno oborila glave, a kad sam viknuo: - O, Bože, ima li nade da ga nekad to prođe? - ta druga gospođa pokazala je izvesnu hladnoću prema meni. Ah, o čemu ja to pričam, to je bilo u drugoj epohi...

Sada odjednom svi gledaju na satove i skoro istovremeno ustaju. Pola jedan je. Razilaze se bez pozdrava. Sutra će doći ovamo u jedanaest.

Dolaze da bi bili zajedno. Tesno su povezani mišljenjima, informacijama, ambicijama i suviše pronicljivim znanjem jednih o drugima. U Poljskoj ljudi provode zajedno mnogo više vremena nego u Švajcarskoj ili Francuskoj, gde su zajedno na poslu i u porodici. U poljskom povezivanju učvršćuje se svoje prisustvo i povećava osećanje bezbednosti. Sporazumevaju se kodom skraćenica, prećutkivanja, anegdota i imena - ovde se ponekad rađaju bliske veze i svirepi vicevi. Dolaze svakodnevno, godinama jedni isti, osim njih, neki novi, mlađi, koji su zauzeli mesta umrlih. Ponekad sto okružuju tri kruga glava i leđa, kao igrači ragbija, kad se ne vidi lopta već samo sklupčana tela. Ali to nije igra, ni kocka; u krajnjem slučaju, berza, gde se raspravlja o kursu, i nesto kao stočić gospodina savetnika u Lutki. Iznad svega odbrambeni bunker od usamljenosti.


Stare Mjasto. Na ulazu na Trg, tezga, kraj koje stoji dvoje-troje ljudi. Na tezgi kape, puno kapa s trakama u boji i lakovanim štitovima. To su vojničke kape, s velikim krutom "glavom". Prisećam se domaće priče, kako se posle rusko-japanskog rata 1904. govorilo na ulicama Peterburga: pokrićemo ih kapama! Na trotoaru preko puta dugokosi mladić u sandalama peva ruske pesme, drndajući u gitaru. To je Rus lutalica. Prolaznici se zaustavljaju i slušaju. U kartonskoj kutiji skupilo se mnogo banknota. Čovek koji vodi sinčića od dve-tri godine, sa ulanskom cakom, izvadio je dve banknote. Jednom je platio za oficirsku kapu s crvenom trakom, a drugu je ubacio u kutiju.

Trg je zakrčen kafanskim terasama. Publika turistička, pomešana s tom nekadašnjom kraj kioska s pivom. Pomalo nerazgovetan žagor, sa rečima na k... ili p... koje se ponavljaju kao štucanje. Škljocanje fotografskih aparata i prazne flaše pod stolovima. Uveravali su nas da je sasvim drugačije u Krakovu. - Videćete. Ne može se porediti s Krakovom. Ovde je užasna napetost. I nekakvo bunilo, amok. Kao kad bi se pred zoru, besni, mamurni tipovi sudarali, tražeći izlaz iz bordela. Neurotičan grad.

Iz beleznice: "Mnogo je tu stvari strašno poljskih, dole i gore (naročito gore). S t r a š n o, jer verovatno slično kao u XVII i XVIII, u našim anahroničnim vekovima. Ipak, uopšte uzev, ne treba gledati crno. Narod pokazuje strpljenje i prisebnost, ova zemlja se nekako koprca i možda će se uskoro iskoprcati na ravan put. Samo ako je neka banda zaslepljenih glupaka ne gurne u katastrofu. Na sreću, ima i drugih, istina, nisu u većini, ali u njima je jedina osnova za nadu. Ono sto je kod nas mudrije i bolje vekovima je bilo u manjini. Tako je i danas. Na Visli i na Seni, s Jevrejima ili bez."

Sve je proceđeno kroz filtere razdaljine i vremena. Neprestano slaganje, jednoga na drugi, tri plana: sada - tada - nekada. Na trenutke me je obuzimala panika pri pomisli da sam ovim ulicama išao, ne znajući sopstvenu budućnost i utoliko manje znajući o sebi. Video sam sebe u prošlosti, s kiselom ironijom i malo humoristički, kao karikaturu. Svoje nade, uspehe i razočaranja, i sigurnost s kakvom sam izricao poglede... U mom povratku bio je jalov napor. Uzaludnost.

Verovatno je manje pijanih ljudi na ulicama nego ranije i nema toliko prosjaka, kao što se priča u Parizu, s tim lažnim zgražavajućim saosećanjem, koje mi ide na živce. Prose pretežno Rumuni (odnosno, rumunski Cigani), najčešće žene sa prljavim maramama, s decom koja zaustavljaju prolaznike. Pravo očajanje i beda. U prodavnici, u tramvaju, u autobusu, nisam nailazio na prostakluk, na famoznu varšavsku brutalnost. Međutim, fizička materija prodavnice, tramvaja, autobusa drugačija je nego na Zapadu, gora: sve je manje kohezivno, kao rasklimano i, ili više dotrajalo, ili još nezavršeno, neispravno. Ali u centru grada, u kretanju ljudi i vozila, oseća se nadiranje povećane energije, ustalasalost i užurbanost života, i to je na trenutke uzvišeno.

Imao sam takođe sreću da ne gledam jevrejožderske natpise. To ne treba shvatiti kao da antisemitizam u ovome gradu ne postoji. Ima ga, postoji, piše i blebeće. Opet. Posle koliko - posle pedeset, sedamdeset, posle sto godina? Varšavo, ah, po koji to put... Moje školske, studentske, ratne godine, a kasnije Kjelce, mart 68. i parola "Bravo Trebljinka!", koju je Janka nedavno izbrisala mokrom krpom u tremu svoje kuće.

Hmjelna, prodavnice sa ulice, radionice u dvorištima, muška obuća s metalnim špicevima, bunde, šeširi, čipkano rublje, tranzistori, satovi. Made in Japan, made in USA. Naočare, brushalteri, televizori, gaćice. Košulje s natpisima "Columbia" ili "Sing-Sing", ženske tašne od plastike. Made in Japan ili u dvorištu u Hmjelnoj.

Bazar. Uoči našeg odlaska bilo je ovde slično, možda se sada može kupiti više drečavih i sjajnih stvari, gadžeta, tako se kaže? Poljski komunizam, godinama neuspešan, ispustio je iz sebe tog pauna.



Kazimierz Brandys


S poljskog prevela: Ljubica Rosić

Bečki književni dogovor

August Schoefft, Vienna, 1850.

BEČKI KNJIŽEVNI DOGOVOR, 1850.




Dolje potpisani, znajući da jedan narod treba jednu književnost da ima i po tom, sa žalosti gledajući, kako nam je književnost raskomadana, ne samo po bukvici nego još i po jeziku i po pravopisu, sastajali smo se ovijeh dana da se razgovorimo kako bismo se, što se za sad više može, u književnosti složili i ujedinili. I tako smo

1. 

Jednoglasnice priznali da ne valja miješajući narječja graditi novo, kojega u narodu nema, nego da je bolje od narodnijeh narječja izabrati jedno da bude književni jezik; i to sve
a) zato što nije moguće pisati tako da bi svaki mogao čitati po svojem narječju;
b) zato što bi svaka ovakova mješavina, kaono ti ljudsko djelo bila gora od kojeg mu drago narječja, koja su djela božija, a
c) i zato što ni ostali narodi, kao npr. Nijemci i Talijani, nijesu od svojih narječja gradili novijeh, nego su jedno od narodnijeh izabrali te njim knjige pišu.

2. 

Jednoglasnice smo priznali da je najpravije i najbolje primiti južno narječje da bude književno; i to
a) zato što najviše naroda tako govori,
b) što je ono najbliže staromu slovenskomu jeziku, a po tome i svjema ostalijem jezicima slovenskijem,
c) što su gotovo sve narodne pjesme u njemu spjevane,
d) što je sva stara dubrovačka književnost u njemu spisana,
e) što najviše književnika i istočnoga i zapadnoga vjerozakona već tako piše (samo što svi ne paze na sva pravila). Po tom smo se složili da se na onijem mjestima gdje su po ovomu narječju dva sloga (syllaba) piše ije, a gdje je jedan slog, ondje da se piše je ili e ili i, kako gdje treba, npr. bijelo, bjelina, mreža, donio. A da bi svak mogao lakše saznati gdje su po ovome narječju dva sloga, gdje li jedan, i gdje treba pisati je, gdjeli e, gdjeli i - zamolili smo svi ostali g. Vuka Stefanovića-Karadžića da bi napisao o tome glavna pravila, koja su ovdje priložena.

Ako li tkogod iz kojega mu drago uzroka ne bi htio pisati ovijem narječjem, mi mislimo da bi za narod i za književno jedinstvo najprobitačnije bilo da piše jednijem od ostala dva narodna narječja, kojijem mu je volja, ali samo da ih ne miješa i ne gradi jezika kojega u narodu nema.

3. 

Našli smo za dobro i potrebno da bi i književnici istočnoga vjerozakona pisali h svuda gdje mu je po etimologiji mjesto, kao po starome slavenskome jeziku, kao što oni zakona zapadnoga pišu h i kao što narod naš od obadva vjerozakona na mnogo mjesta po južnijem krajevima govori.


4. 

Svi smo priznali da h u samostavnijeh imena na kraju u rod. množ. ne treba pisati jer mu ondje ni po etimologiji ni po općenome narodnom govoru, ni po ostalijem današnjijem jezicima slavenskijem nije mjesta. Mi smo se opominjali da će se naći književnika koji će reći da bi ovo h samo zato valjalo pisati da se ovaj padež razlikuje od ostalijeh, ili najposlije da bi ove razlike radi mjesto h valjalo pisati kakav drugi znak. Ali jedno zato što se u mnogijeh riječi ovaj padež po sebi razlikuje (npr. zemalja, otaca, lakata, trgovaca itd.), a drugo što u nas ima i drugijeh padeža jednakijeh, pa ih u pisanju nikako ne razlikujemo, i što ovakovijeh stvari ima mnogo i u drugih naroda - mi smo svi pristali na to da se ni h niti ikakov drugi znak na pomenutome mjestu ne piše, osim samo kada se iz smisla ne bi moglo razumjeti da riječ stoji u rod. mn. da se naznače akcenti (koje će nam valjati činiti i u ostalijem ovakovijem događajima).


5. 

Svi smo jednoglasice pristali da se pred r, gdje samo sobom slog čini, ne piše ni a ni e, već samo r neka stoji (npr. prst) i to
a) zato što narod tako govori,
b) što književnici istočnoga vjerozakona svi tako pišu (osim jednoga, dvojice),
c) što i Česi tako pišu,
d) što su i mnoge slavenske knjige glagoljskijem slovima tako pisane,
e) što se dokazuje da ni u starom slovenskome jeziku na ovakijem mjestima nije trebalo pisati jerova ni kod r ni kod l, jer su ova oba slova na ovakijem mjestima bila samoglasna, kao i u sanskritu.


Ovo smo dakle za sad svršili. Ako da bog te se ove misli naše u narodu prime, mi smo uvjereni da će se velike smutnje književnosti našoj s puta ukloniti i da će se k pravome jedinstvu mnogo približiti.

Zato molimo sve književnike, koji upravo žele sreću i napredak narodu svojemu, da bi na ove misli naše pristali i po njima djela svoja pisali.


Beč, 28. Ožujka p. n. 1850.


Ivan Kukuljević; Dr. Dimitrije Demeter; Ivan Mažuranić; Vuk S. Karadžić; Vinko Pacel; Franjo Miklošič; Stefan Pejaković; Đura Daničić

Anđeli karcinoma, Norman Spinrad

Anđeli karcinoma

Harison Vintergrin je imao devet godina kada je otkrio da je svet, posmatran sa strane, njegova školjka. Te godine bile su u igri sličice za popunjavanje bejzbol-albuma. Dečak sa najvećom zbirkom bejzbol-sličica bio je glavni. Hari Vintergrin je odlučio da bude glavni. 

Uštedeo je dolar i nasumce kupio sto sličica. Sreća ga je poslužila - jedna od njih bila je veoma retka Jogi Bera. U tri poteza, trampio je u susedstvu devedeset devet sličica za još tri Jogi Bera-sličice. Sveo je, dakle, imovinu na samo četiri sličice ali je sa njima toliko podigao cenu na tržištu da je samo jedna Jogi Bera vredela koliko osamdeset drugih. Pošto je stekao osnovna sredstva, postepeno je zavladao tržištem, sve više dizao cenu Mikija Mantla, Vilija Mejza i Pi Vi Riza i u oblasti bejzbol-sličica postao pravi pravcati Dž. P. Morgan.
Kroz školu je proleteo na vrlo jednostavan način: savladao je samo jedan predmet - veštinu polaganja ispita. U višim razredima bio je kadar da nadmudri svakog nastavnika svojim trikovima iza njegovih leđa i tako je sedam stipendija dobio smešnom lakoćom. 

U koledžu je otkrio devojke. Umereno zgodan i umereno pristupačan, osvojio bi, da je samo hteo, mnoga devojačka srca. Ali, Harisonu Vintergrinu bilo je to suviše jednostavno. Brižljivo je negovao mucanje i po volji ga uključivao i isključivao. Devojke je neodoljivo privlačio naočit, lako, prilagodljiv i dovitljiv momak koji je, uz sve to, nosio u sebi i neku duboko skrivenu pozledu zbog koje je mucao. Mnoge su devojke pokušale da prozru Harijevu tajnu, ali je Hari prozreo njih. 

Kad mu je u drugoj godini studija koledž dosadio, Hari je odlučio da postane Sramno Bogat. Punih mesec dana revnosno je izučavao 'seks' romane, u toku sledeća dva meseca napisao tri takva romana i svaki odmah prodao za l.000 dolara. 

Za tako stečenu sumu od 3.000 dolara kupio je blistav, novi automobil sa pokretnim krovom. Odvezao se novim kolima do meksičke granice, prešao je i uputio se pravo u ozloglašenu pograničnu varoš. Odmah je stupio u vezu sa jednim čistačem cipela na rđavom glasu i od njega kupio funtu marihuane. Čistač cipela je to, naravno, odmah prijavio carinicima na granici, pa su oni Harija, kada je pokušao da pešice, preko mosta, pređe u Sjedinjene Države, pretresli do gole kože. Ništa nisu pronašli i Hari je prešao granicu. On iz Meksika ništa nije ni pokušao da prokrijumčari; marihuanu je bacio onog trenutka kada ju je kupio. 

Uradio je nešto drugo: izigrao je zabranu kupovine američkih kola i za 15.000 dolara prodao u Meksiku svoj blistavi automobil, sa pokretnim krovom. 

Sa 15.000 dolara otišao je u Las Vegas i sledećih šest nedelja proveo časteći ljude pićem i pozajmljujući pare propalim kockarima; ponašao se, sve u svemu, kao dobrodušni Božić-bata - zadobio je poverenje korisnih pijanaca i na njih utrošio 5.000 dolara. 

Krajem šeste nedelje imao je u džepu tri poverljiva obaveštenja o najnovijim kretanjima na tržištu, pa je zahvaljujući tome u toku sledeća dva meseca preostalih 10.000 dolara pretvorio u 40.000. 

Onda je iz vojnih viškova američke vlade kupio četiri stotine džipova, u četiri partije po sto komada, i za svaku partiju platio 10.000 dolara; džipove je odmah prodao jednoj nadaleko ozloglašenoj državi Srednje Amerike za 100.000 dolara. 

Uzeo je tih 100.000 dolara i kupio sićušno ostrvo u Tihom okeanu, ostrvce tako bezvredno da se nijedna država nije čak ni potrudila da stavi šapu na njega. Proglasio je ostrvo nezavisnom državom, oslobođenom poreza, i zemljište od dvadeset jutara prodao dvadesetorici milionera koji su očajnički tražili utočište od dažbina. Za svaku od dvadeset parcela na ostrvu dobio je 100.000 dolara. Poslednje jutro zemlje u okeanu ustupio je tri nedelje pre nego što su Sjedinjene Američke Države uz pomoć Ujedinjenih Nacija podnele zahtev na ostrvo i prenele ga u nadležnost svoje Poreske Uprave. 

Za mali deo sume od 2,000.000 dolara, Hari je na dvanaest sati iznajmio veliki računar. Računar je izveo shemu klađenja kojom se Hari uspešno poslužio i sumu od 2,000.000 povećao na 20,000.000 dolara. 

Za 5,000.000 kupio je od nekog osiromašenog arapskog sultanata čudovišno parče beskorisne pustinje. Sa 2,000.000 finansirao je munjeviti prodor glasina o tome da je taj komad pustinje doslovno natopljen naftom. Sa još 3,000.000 osnovao je lažnu korporaciju, koja se predstavila kao moćna kompanija za poslove sa naftom i javno ponudila da njegovu pustinju otkupi za 75,000.000 dolara. Posle kraćeg, smelog cenkanja, Hari je jednoj velikoj američkoj kompaniji dozvolio da u ponudi nadmaši lažnu korporaciju i da hiljadu kvadratnih milja peska kupi za 100,000.000 dolara. 

Harison Vintergrin je u dvadeset petoj godini bio, i po sopstvenim merilima, Sramno Bogat. Novac ga više nije interesovao. 

Odlučio je da Čini Dobra Dela. Činio je Dobra Dela. Svrgnuo je sa vlasti sedam nezgodnih južnoameričkih režima i osnovao šest Socijaldemokratija i jedan Dobroćudni Diktatorski Režim. Na Borneu je pleme glavolovaca preobratio u ružokrstaše. Ružokrstaš, rozenkrojcevac, član jednog reda slobodnih zidara, tajnog Udruženja za proučavanje okultnog i vradžbina. Udruženje je u sedamnaestom veku osnovao Rozenkrojc (Rosenkreuz); prim. prev. Sazidao je dvanaest udobnih domova za stare kurve i organizovao program kontrole rađanja po kome je sterilizovano dvanaest miliona plodnih Indijki. I u tim poduhvatima uspeo da zaradi još 100,000.000 dolara. 

Harison Vintergrin je imao trideset godina kad se zasitio Dobročinstava. Odlučio je da Svoje Tragove Ostavi na Pesku Vremena. I Ostavio je Svoje Tragove na Pesku Vremena. Napisao je roman o kralju Faruku i sa njim postigao međunarodni uspeh. Izumeo je Vintergrinov filter, membranu kroz koju je slatka voda proticala bez zastoja, ali koja je zadržavala so. Osnovao je Vintergrinovu Fabriku za Desalinizaciju, u kojoj se morska voda u neograničenim količinama gotovo besplatno pretvarala u slatku. Naslikao je samo jedno platno za koje mu je odmah ponuđena suma od 200.000 dolara. Sliku je poklonio Muzeju savremene umetnosti. 

Razvio je virus koji uništava bakterije sifilisa. I virus se, kao sifilis, prenosio polnim činom. Bio je to blag afrodizijak. Bolest zvana sifilis iskorenjena je za osamnaest meseci. Kupio je, u Kaliforniji, jedno ostrvo, pet stotina stopa veliki greben koji je štrčao iz Pacifika. U njegovom kamenu isklesan kip Harisona Vintergrina bio je veliki pet stotina stopa. 

U trideset osmoj godini, Harison Vintergrin je zaključio da je na Pesku Vremena Ostavio dovoljno Svojih Tragova. Dosađivao se. I žudno pogledom tražio nove svetove za osvajanje. 

To je, dakle, bio čovek kome je u četrdesetoj godini saopšteno da boluje od poodmaklog, široko rasprostranjenog, neizlečivog raka i da mu preostaje još samo godina dana života. 

Prvi mesec poslednje godine svog života proveo je Vintergrin u traganju za lekom protiv raka u poslednjem stadijumu. Obilazio je laboratorije, medicinske škole, bolnice, klinike, Slavne Doktore, nadrilekare, ljude koji su se na čudesan način oporavili od neizlečive bolesti, one koji leče verom i molitvama i Ljupke-Starice-u-Teniskim-Patikama. Niko nije znao lek protiv raka u poslednjem stadijumu. Bilo je onako, kako je i pretpostavljao, kako se čak potajno i nadao. Moraće da se izleči sam. 

Sledeći mesec utrošio je na pripreme potrebne za jedan takav poduhvat. Usred arizonske pustinje sagradio je vilu sa klima-uređajem i ogradio je debelim zidom. Vila je imala kuhinju sa automatskim uređajima i dovoljno hrane za godinu dana. Imala je biološko-biohemijsku laboratoriju u vrednosti od 5,000.000 dolara. Imala je biblioteku sa mikrofilmovima u vrednosti od 3,000.000 dolara, i u njoj se nalazilo sve što je ikada napisano o raku. Imala je apoteku nad apotekama, opskrbljenu doslovno svim postojećim lekovima i opojnim drogama; bili su tu: otrovi, sredstva za umirenje bolova, halucinogene droge, dandricidi, antiseptici, antibiotici, viricidi, lekovi protiv glavobolje, heroin, kinin, kurare, zmijsko ulje, sve živo na ovome svetu. Apoteka je koštala 20,000.000 dolara. 

Vila je imala radiotelefonsku liniju u jednom pravcu, veliku zalihu hemikalija, uključujući tu i one radioaktivne, primerke Korana, Biblije, Tore, Knjige mrtvih, knjige Nauka i zdravlje sa ključem za odgonetanje Svetog pisma, Knjiga koju je napisala Amerikanka Meri Bejker Edi (Mary Baker Eddy), osnivačica verskog učenja - Hrišćanske nauke; prim. prev. Ji Džinga, sabrana dela Vilhelma Rajha i Oldousa Hakslija. Imala je i ogroman, preskup računar. Kada je vila završena, Vintergrinova gotovinska sredstva bila su gotovo iscrpljena. 

Harison Vintergrin je ušao u svoju tvrđavu čvrsto rešen da za preostalih devet meseci postigne ono, što je medicinski svet smatrao nemogućim. 

U toku prva dva meseca gutao je materijal iz biblioteke, spavao tri sata dnevno i redovno uzimao Benzedrin. Biblioteka mu je pružala podatke. Kada je svario podatke iz biblioteke, preselio se u apoteku. 

U toku sledećih mesec dana uzimao je aureomicin, bacitracin fluorid, heksilrezorcinol, kortizon, penicilin, heksahlorofin, ekstrakt jetre morskog psa i još 7.312 probranih čuda moderne medicinske nauke, ali je sve bilo uzalud. Počeo je da oseća bolove; odmah ih je umirio i nastavio da umiruje morfijumom. Zavisnost od morfijuma bila je beznačajna neprijatnost. 

Isprobao je sve: hemikalije, radioaktivne materije, viricide, Hrišćansku nauku, Hrišćanska nauka (Christian Science), versko učenje, crkve i sistem lečenja, zasnovani na Svetom pismu i ideji da su bolest, greh i tako dalje, subjektivne pojave i da se mogu otkloniti duhovnim naporom, bez medicinske pomoći. Hrišćansku nauku osnovala je 1866. godine Amerikanka Meri Bejker Edi; prim. prev. jogu, klistir, patentirane lekove, biljne čajeve, vradžbine, molitve i dijete sa jogurtom. Na to mu je otišlo još mesec dana i za to vreme je kopneo, spavao sve manje i uzimao sve više Benzedrina i morfijuma. Ništa nije pomagalo. Preostajalo mu je još samo šest meseci. 

Bio je na ivici očajanja. Primenio je drugu taktiku. Seo je u najudobniju naslonjaču i četrdeset osam sati netremice zurio u svoj pupak. 

Rezultati meditacije bili su strahoviti zamor očiju i dve značajne reči: 'spontana remisija'. 

U toku dvomesečnog istraživanja, Vintergrin je naišao na niz slučajeva u kojima se rak u poslednjem stadijumu naglo povukao a bolesnik, od koga su već svi bili digli ruke, ozdravio. Niko, međutim, nije znao ni kako ni zašto. To se nije moglo predvideti i nije se moglo ostvariti veštačkim putem, ali se uprkos svemu događalo. Oni koji su pokušali da tu pojavu objasne, nazvali su je spontanom remisijom. Izraz 'remisija' značio je ozdravljenje, a izraz 'spontana' značio je da niko ne zna šta je prouzrokovalo ozdravljenje.
Ali to nije značilo da ono nema svoj uzrok. Vintergrin je živnuo, bio je čak i razdragan. Znao je da su se pojedini bolesnici sa rakom u poslednjem stadijumu izlečili, da je rak u poslednjem stadijumu izlečiv. A to je značilo da bi ceo problem trebalo izvući iz oblasti nemogućeg i prebaciti ga u oblast sasvim neverovatnog.
Postići sasvim neverovatno bila je Vintergrinova specijalnost. 

Svestan toga da mu preostaje još samo šest meseci života, Vintergrin se sa oduševljenjem bacio na posao. Iz svoje biblioteke posvećene raku izdvojio je sve slučajeve spontane remisije. I svaki takav slučaj ubacio u računar; nahranio ga je podacima o istoriji bolesti pacijenata i o primenjenom lečenju, kao i njihovim ličnim podacima: starosno doba, pol, veroispovest, rasa, boja kože, nacionalno poreklo, temperament, bračno stanje, neuroze, psihoze i omiljena vrsta piva. Računar Harisana Vintergrina imao je, dakle, kompletnu biografiju svih ljudi za koje se znalo da su preživeli rak u poslednjem stadijumu. 

Vintergrin je svoj računar programirao tako, da mu isporuči nizove međusobnih veza između deset hiljada izdvojenih i različitih činilaca i spontane remisije. Ako se samo jedan činilac - starosno doba, imovno stanje, omiljena hrana - ako se bilo šta poveže sa spontanom remisijom, faktor spontanosti biće konačno isključen.
Vintergrin je za računar ispovrteo 100,000.000 dolara. Bio je to prokleto najbolji kompjuter na svetu. Postavljeni zadatak rešio je za dva minuta i 7,894 sekundi. I Vintergrinu odgovor dao u jednoj jedinoj jezgrovitoj reči: 

"Negativan." 

Spontana remisija nije, dakle, bila vezana ni za jedan jedini činilac iz spoljnog sveta. Bila je i dalje spontana - iz nepoznatog uzroka. 

Neki slabiji čovek bio bi zgromljen. Neki konvencionalniji čovek bio bi preneražen. Harison Vintergrin bio je ushićen. 

Pošlo mu je za rukom da jednim okrutnim udarcem eliminiše celokupni spoljni svet kao faktor spontane remisije. A to je značilo da su ljudsko telo i/ili ljudska psiha na neki tajanstveni način kadri da se sami izleče.
Vintergrin se bacio na posao: trebalo je istražiti i pobediti sopstveni unutrašnji svet. Otišao je u apoteku i pripremio čudesnu smešu. U najveću brizgalicu usuo je sledeće: novokain; morfijum; kurare; vlut, redak otrov iz Srednje Alije koji izaziva prolazno slepilo; olfaktorkain, sredstvo kojim odgajivači skunka u najvećoj tajnosti umrtvljuju čulo mirisa svojih životinja, timpanolajn, drogu koja privremeno umrtvljuje slušne živce (najčešće ga koriste senatori iz opozicije što dugačkim govorima ometaju rad Senata); veliku dozu Benzedrina; LSD; psilocibin; meskalin; ekstrakt pejote; sedam eksperimentalnih i strogo zabranjenih halucinogenih droga; daždevnjakovo oko i pseći prst. 

Vintergrin se izvali na najudobniji kauč, obrisa alkoholom venu u udubljenju leve podlaktice i ubrizga sebi volšebni napitak. 

Njegovo srce proradi kao šmrk. Njegova se krv uskomeša i mešavinu alhemijskih i magijskih hemikalija raznese u sve delove tela. Novokain mu je uspavao sva čula. Morfijum otklonio osećanje bola. Vlut mu je pomračio vid. Olfaktorkain mu je presekao osećanje mirisa. Od timpanolajna je ogluveo, a od otrova kurare se oduzeo. 

Vintergrin je bio sam u sopstvenom telu. Spoljni nadražaji nisu dopirali do njega. Lišen svih čula, osetio je neodoljivu potrebu da nestane u blagoslovenoj besvesnosti. I ne bi ostao pri svesti, uprkos svojoj bezmerno jakoj volji, da mu u pomoć nije pritekla jaka doza Benzedrina koji mu nije dozvolio da utone u san. 

Bio je budan, svestan svega, sam samcijat u svetu sopstvenog tela, lišen svih spoljnih nadražaja. 

Onda su ga, jedna za drugom, kao pesnice dobrog boksera teške kategorije, žestoko udarile i silovito pogodile halucinogene droge. 

Vintergrinova čula bila su ugašena, ali su njegovi moždani prijemni centri bili veoma aktivni, a probrane halucinogene droge su sav svoj žestoki napad usmerile baš na njih. Video je sablasne boje, sablasne oblike, stvari bezimene i bezoblične. Čuo je avetinjske simfonije, strašnu, utvarnu, mahnitu buku. Milioni nepojamnih mirisa pomućivali su mu um. Hiljade lažnih bolova i pritisaka razdirali su mu telo, čerečile ga, otkidale parče po parče. Čulni centri Vintergrinovog mozga podsećali su na jak radio prijemnik podešen na praznu talasnu dužinu koja emituje samo besmislene vizuelne, slušne, mirisne i čulne smetnje. 

Njegova opijena čula bila su i dalje neosetljiva, Benzedrin ga je i dalje držao u svesnom stanju. Činjenica da je četrdeset godina bio Harison Vintergrin, pomagala mu je da ostane hladnokrvan i razuman. 

Jedno vreme, a ono se nije moglo odrediti, valjao se pod udarcima pesnica, pokušavajući da napipa tu tako novu i tako čudnu ne-sredinu. A onda je postepeno, oklevajući u početku, pa sa sve većom sigurnošću, Vintergrin zavladao situacijom. Njegova svest gradila je lažne ali korisne analogije za akcije koje nisu bile akcije, stanje stvari koje nije bilo stanje stvari, čulne podatke koji nisu ličili na čulne podatke što ih prima ljudski mozak. I te analogije, koje je njegova podsvest u nekoj vrsti proračunatog ludila gradila sa bezdušnim ciljem da razumljivo učini opipljivim, pomagale su mu da se svojom ne-sredinom bavi kao da ona jeste sredina i mentalne promene prevodile u analogne akcije. 

On ispruži analognu ruku i figurativni radio okrene ka unutrašnjoj strani, ka sebi, daleko od prazne talasne dužine spoljašnjeg sveta i podesi ga na još nekorišćene talase sopstvenog tela, na unutrašnji svet, koji je za njegovu svest bio jedini mogući prostor za bekstvo iz haosa. 

Podešavao je, usklađivao, prodirao, borio se, osećao kako se njegova svest opire kao-atom-tankom međuprostoru koji deli dva sveta. Sudarao se sa njim, sa tom analognom membranom koja se postavljala između njegove svesti i njegovog unutrašnjeg sveta, sa membranom koja se zatezala, savijala, pupčila ka unutrašnjoj strani i koja je, bivajući sve tanja... na kraju pukla. Njegovo analogno telo našlo se na drugoj strani kao Alisa iza ogledala. 

Harison Vintergrin se nalazio u sopstvenom telu. 

Bio je to svet čudesa i gnusoba, svet veličanstven i smešan. Vintergrinova tačka gledišta, koju je njegova svest putem analogije predstavila kao telo unutar stvarnoga tela, nalazila se u širokoj mreži pulsirajućih arterija koja je ličila na čudovišan sistem autostrada. Analogija se kristalisala. To jeste bila autostrada i njom se vozio Harison Vintergrin. Gust saobraćaj ometale su stvari koje su ispadale iz naduvenih kesa: hormoni, otpaci, hranljive materije. Bela krvna zrnca jurila su pored njega, skrećući naglo čas na jednu čas na drugu stranu, kao svi sumanuti taksisti. Crvena krvna zrnca vozila su staloženo kao svi tupi palančani. Saobraćaj je bio zakrčen kao što je na gradskim raskrsnicama zakrčen u časovima najveće gužve. Vintergrin je vozio i tražio, tražio. 

Skrenuo je ulevo, udario kraćim putem kroz tri uličice i onda, desnom stranom, počeo da se spušta ka limfnom čvoru. I tu ugledao - gomilu belih ćelija nalik na gomilu vozila u lančanom sudaru; u susret mu je jurio pakosni motociklista. 

Na crnom motociklu. U crnom kožnom odelu. Sa crnim, bezizrazno crnim licem, na kome su blistala dva kao krv crvena oka. Na prednjoj i zadnjoj strani crne kožne jakne blistao je skrletni natpis: 'Anđeli karcinoma'.
Uz divlji poklič, Vintergrin potera svoja analogna kola niz hipotetičnu autstradu i usmeri ih pravo u imaginarnog motociklistu - u ćeliju raka. 

Bum! Tras! Vintergrinova kola smrvila su motocikl i raznela vozača koji se pretvori u oblak prozirne crne prašine. 

Vintergrin je krstario uzduž i popreko po autostradama svog krvotoka, punom brzinom jurio uz arterije, krivudao niz vene, provlačio se kroz uske kapilare, ganjajući u-crno-obučene-motocikliste, Anđele karcinoma, i drobeći ih točkovima svog automobila u prah... 

Tako se našao u mračnoj vlažnoj šumi svojih pluća; jahao je na snežnobelom analognom konju i u ruci držao imaginarno koplje čiste svetlosti. Divlji crni zmajevi sa kao krv crvenim očima i palacavim crvenim jezicima mileli su iza velikog, kvrgavog drveća njegovog dušnika. Sveti Vintergrin obode konja, uperi koplje; nabadao je na njega čudovište za čudovištem sve dok svetu šumu-pluća nije oslobodio zmajeva... 

Leteo je po nekoj ogromnoj vlažnoj pećini; iznad njega nejasna masa džinovskog organa, ispod njega bezgranična prostranstva sjajne, ljigave ravnice trbušne maramice. 

Iza zaklona koje je pružalo njegovo ogromno kucajuće srce zagrmela je formacija lovačkih aviona sa skrletnim oznakama 'A. K.' i obrušila se na njega. 

Vintergrin je usmerio svoju letelicu i poleteo u ljuti boj; vinuo se visoko i, leteći iznad razbojnika, počeo da ih uništava vatrom iz svojih mitraljeza, a oni su se, jedan za drugim, pa u gomilama, rušili u plamenu na trbušnu maramicu...
Crne i crvene stvari koje su ga napadale imale su hiljade vidova i hiljade obličja. Crna, boja zaborava - crveno, boja krvi. I svi ti zmajevi, motociklisti, avioni, brodovi, vojnici, tenkovi, tigrovi u krvnim sudovima i u plućima i u slezini i u grudnom košu i u bešici bili su - Anđeli karcinoma, svi. 

I Vintergrin je svoje analogne bitke bio u istom broju inkarnacija - kao vozač, vitez, pilot, ronilac, vojnik, lovac, gonič - i sa divljom radošću bojna polja svoga tela prekrivao crnom prašinom palih Anđela karcinoma.
Borio se i borio, ubijao i ubijao sve dok se na kraju... 

Sve dok se na kraju nije našao do kolena u moru probavnih sokova čiji su talasi zapljuskivali zidove vlažne pećine njegovog stomaka. A tu je, ka njemu, na nožicama očvrslim od hitina, mileo čudovišni crni morski rak sa krvavo-crvenim očima, golem, zdepast, preistorijski. 

Coktav i truntav, morski rak je grabio kroz njegov stomak, a Vintergrin je zastao, svirepo se iscerio, visoko odskočio i obema nogama se spustio pravo na čvrsti crni leđni lub. 

Rak se pod njegovom težinom raspukao kao tikva osušena na suncu, krta, usahla, šuplja. I raspao se u milione prašnjavih čestica. 

Vintergrin je najzad bio sam, sam i pobedonosan; Anđeli karcinoma bili su, do poslednjeg, proterani, izgnani i zauvek poraženi.
Harison Vintergrin, sam u sopstvenom telu, pobedonosan i ponovo spreman na osvajanje novih svetova, čekao je sasvim spokojno da prođe dejstvo droga i čekao sasvim spokojno da se vrati u svet koji je oduvek bio njegova školjka. 

Čekao je, čekao i čekao... 

Ako navratite u najbolji sanatorijum na svetu, naći ćete u njemu Harisona Vintergrina koji je postao Sramno Bogat, Harisona Vintergrina koji je činio Dobra Dela, Harisona Vintergrina koji je Ostavio Svoje Tragove na Pesku Vremena. Harisona Vintergrina, katatoničnu biljku. 

Harisona Vintergrina, koji je ušao u sopstveno telo da bi se borio sa Anđelima karcinoma i koji je tu bitku izvojevao. 

I koji više ne može da izađe. 

Norman Spinrad

(Prevela Gordana Velmar-Janković)

Gorki talog iskustva, Danilo Kiš

Gorki talog iskustva 



Nauka, nauke zapravo, svojim su čudima i obmanama pridobile svet: svet o naukama zna isto toliko malo koliko i o umetnosti, ali u čuda nauke veruje, kao što je verovao, i veruje još uvek, u Hristova ili derviška čuda. Futurologija, astronomija, eugenetika, seksologija, kibernetika, hibernacija i druga čuda, zajedno sa atomskim čudom, prikazali su svetu neka od svojih čudesa, kao što ih je Hristos pokazao nekad svetu, pretvorile su vodu u vino, ali i vino u vodu, i već svako se dete bavi futurologijom, a da pri tom ne zna o svetu u kojem živi ništa, njegovo saznanje ne ide dalje od tog poverenja u nauku, jer to današnje dete, hoću da kažem današnji čovek, video je poneko od čuda te nauke; što se tiče astronomije, video je mesec izbliza, što se tiče eugenetike, vidi kako deca narastaju, "pa su nekoliko santimetara viša od svojih dedova", svedok je tzv. seksualne revolucije ili čak i njen učesnik, sociologija mu je odgovorila jasno na sva pitanja, jasno da jasnije ne može biti, dva puta dva jesu četiri, progresivni pobeđuju, nazadni su pobeđeni ili biće pobeđeni još koliko sutra, kibernetika je neka vrsta usavršene računaljke naših očeva, hibernacija je besmrtnost bogatih, sutra već pristupačna i nama, a atomska bomba je probušila obraz čovečanstva, kao obraz fakira ili derviša, bezbolno, bez krvi, za tili čas, i time potvrdila da su čuda nauke jedina čuda, a, eto, srce se čovekovo presađuje s jednog čoveka na drugog, s mrtvog na živog, i uskoro će to srce, tako bar tvrde, biti zamenjeno svinjskim srcem i čovek će početi da rokće kao svinja. A tom današnjem čoveku, koji veruje slepo u sva čuda nauke, sve je odjednom postalo jasno, nema više problema na ovom svetu ili ih bar neće biti sutra, i njemu je svejedno, kao što je svakom dobrom Hrišćaninu svejedno što su se ribe umnožile u znaku hristovskog čuda samo jedan jedini put, pa mu je svejedno što uz optimistička nagađanja futurologa o našoj svetloj budućnosti stojimo i dan-danas u potpunom mraku što se tiče bitnih pitanja čovekovih: Odakle smo? Ko smo? Kuda idemo? Ko smo i odakle smo u mraku kosmičkih prostranstava, odakle smo to došli na svet sa ovom svešću o svetu, i da, dakle, živimo u najdubljem mraku teorija i nagađanja a da nam nauka tu ništa ne može pomoći, ni biologija, ni astronomija, ni genetika, ni evolucija čak; kao što mu je svejedno što uz astronomiju, koja je stekla puno poverenje svih, mi još uvek živimo u znaku astrologije, i što umesto u zvezde mi buljimo u astrološke kalendare, a moderne žene, kao znak svoje emancipacije i svog "poverenja u nauku", kao i poslovni ljudi i "umetnici" i dan-danas svoj dan ne započinju a da nisu pogledali u svom astrološkom kalendaru kako im se piše u taj dan, zdravlje – poslovi – ljubav; poverenje u nauku, slepo poverenje, a da pri tom, uz seksualnu revoluciju u koju verujemo slepo, slepo se rastržemo od ljubomore i od ljubavi, novine su pune krvavih zločina u znaku seksualne revolucije, godišnje su bar dva muškarca kažnjena najokrutnijom kaznom od seksualno prosvećenih žena koje isteruju svoja praiskonska prava nožem ili oštrom britvom, kao u kakvoj grčkoj tragediji, sociologija postaje svojina svih, kafane su pune socijalnih teorija zasnovanih na novinskim člancima, a da, pri tom, sagovornici o sociologiji znaju upravo samo toliko koliko su pročitali u novinama, dva puta dva jesu četiri, jedan plus jedan jesu dva, starost se pobeđuje pilulama protiv zaboravnosti (čudo nauke!) i uspešno savlađuje sistemom gospođe Aslan, sistemom koji se, u divotnoj koordinaciji svih nauka, može kupiti ispod ruke u parku kod Pravnog pod nazivom gerovital, što je pak u tesnoj vezi sa seksualnom revolucijom, i sa hibernacijom (hibernacija spolova), još kad nam doktor Bernar, ili neki drugi doktor, presadi svinjsko srce, moći ćemo da rokćemo kao svinje! U čuda nauke, dakle, ne možemo sumnjati, i čemu tu onda filozofirati, čemu tu onda mudrovati i zanositi se glupostima, gubiti svoje dragoceno vreme iskustvom filozofije koja je pokazala svoj potpun debakl, i poezije koja je posle osvajanja meseca, pogotovo od tada, postala sasvim besmislenom. Jer pevati bez čarolije meseca, priznaćete, nije baš mudro a ponajmanje savremeno. No upravo zbog svih ovih čuda nauke, i uprkos njima, iskustvo nas umetnosti uči jedinom mogućnom saznanju, uči nas sumnji, umetnost je, po Paundu, "antena vrste", i umetnost je, umetničko saznanje, još poslednja instanca, poslednje utočište ljudskog duha. Kad budu svi roktali svojim svinjskim srcima, poslednji koji će još gledati ljudskim očima i osećati ljudskim srcem biće oni kojima ne bejaše strano iskustvo umetnosti.

(1973)

*

Ideologije ovog veka uništile su živote pojedinaca, stotine hiljada, miliona. U čemu vi vidite metafizičko određenje čoveka?

Polazim od toga da mi ništa ne znamo. Metafizika je neka vrsta poezije u prozi. Čovek je nepoznata veličina. Ne znamo odakle dolazimo, ne znamo kuda idemo i ne znamo zašto postojimo. Religija, filozofija i poezija pokušavaju da daju odgovor na to pitanje. Kad kažem poezija, imam na umu književnost u celini. Ali, ni religija, ni filozofija ni poezija nisu u stanju da nas svojim odgovorima ubede. U sva tri slučaja imamo posla samo s formama poetske transformacije našeg traganja za odgovorom na ta egzistencijalna pitanja. Nauku, ovom prilikom, izostavljam. Ali, i nauka za koju mnogi još uvek misle da će pre ili kasnije rešiti sve suštinske probleme, predstavlja, u krajnjoj liniji, samo još jedan poetski pokušaj da se razumeju ljudi i stvari.
Mi boravimo u nepoznatom, kao na početku sveta ili na početku čovekovog postojanja. Ideologije su nastale da bi ispunile tu prazninu. One su najjednostavniji način da se čoveku stvori utisak kako su svi problemi egzistencije i postojanja savladani. Na tome se zasniva veliki uspeh ideologija, ili tačnije: na tome se zasnivao njihov veliki uspeh. Jer, danas se, kao što sam već rekao, vraćamo religiji, mitu.

U tom kontekstu hteo bih da razgovaramo o još jednom "aspektu verovanja", o vašem verovanju u "moć knjige". Kako stoji stvar s tom "moći knjige"? Koji su činioci presudni za to da jedna knjiga "ima moć"?

Tim pitanjem bavio sam se još u Enciklopediji mrtvih. Nije opasno čitati mnogo knjiga, opasno je čitati jednu jedinu. Ljudi koji su pročitali samo jednu knjigu – bila to Biblija, Koran, ili Mein Kampf – najžešći su fanatici religioznih ili političkih verovanja. Problem, međutim, postoji i ako posmatramo ukupno dejstvo književnosti na čoveka. Uzmimo Nemce: istorija pokazuje da oni spadaju među narode s najvišim nivoom kulture. Nemci imaju pisce svetskog ranga, i mnogo čitaju. Ali, iako su imali Getea, Šilera, Herdera, Lesinga, Hajnea i Kanta, kod njih je nastao nacizam, oni su stvorili koncentracione logore uništenja, ubijali Jevreje i ostale pripadnike "nižih rasa". To što su čitali pomenute autore, što su vaspitavani u humanističkom duhu nije predstavljalo nikakvu prepreku njihovom padu u varvarstvo.
Krajnje je problematična i teza da pisci svojim knjigama u načelu služe nekoj "dobroj stvari". Kojoj "dobroj stvari" služe? Mnogi pesnici i pisci su svojim poemama i romanima uvek iznova izdavali humanističke ideje i ideale – u Nemačkoj, u Rusiji, i drugde. Pisali su laži koje je izrodio njihov revolucionarni romantizam. Taj revolucionarni romantizam rasplamsavao je u njihovim mozgovima imaginaciju koja im je omogućavala da laž prikazuju kao istinu.
Verujem da za samoga sebe mogu da kažem da svojim knjigama nikada nisam izdao istinski ljudske ciljeve. Da ih ne bi izdao, svaki pisac svestan svoje odgovornosti mora tragati za formama umetničkog izraza koje mu omogućavaju da nađe istinu - bile te forme autobiografske ili dokumentarističke. On mora dobro da se čuva imaginacije na koju je uticala ideološka ili revolucionarna vera.

Gospodine Kiš, jednom ste govorili o svom "pesničkom pogledu na svet", o svom "tragičnom osećanju života". Smatrate li da je život apsurdan, kao što bi se moglo pretpostaviti po sudbinama koje slikate u svojim knjigama?

Za život jednog čoveka sigurno nije mnogo podsticajno da se prepušta nekom pesimističkom osećanju. Ali, za mene je van sumnje da nad ljudskim životom uopšte počiva senka duboke tragike. Već sam rekao: mi ne znamo odakle dolazimo, i još manje znamo kuda idemo – od jednog ništavila drugome. Između jednog i drugog, moramo da se nosimo s problemima egzistencije, starenja, bolesti i s nizom drugih stvari. Postoji, reklo bi se, samo jedna stvar koja nam daje izvesnu utehu: to je ljubav. Čak nam i tragična ljubav pruža utehu.
Mi pisci smo privilegovani, za nas postoji još i književnost, umetničko stvaralaštvo; ono nam daje iluziju da ne živimo uzalud, bez smisla, da u svom životu ostvarujemo nešto suštinsko. Možda postoje i druga rešenja, druge iluzije, recimo religija. Što se mene tiče, ja ni u kom slučaju ne osporavam da na svet gledam s pesimizmom, a znam da nešto od tog pesimizma izbija i iz mojih knjiga: uprkos njihovom ironičnom aspektu, čitalac često oseća strah. Možda je taj pesimistički odjek, koji plaši slabe, razlog što moja dela nisu tako popularna kao dela nekih drugih autora.

S obzirom na svoja iskustva s totalitarnim ideologijama i sistemima našeg stoleća, vi u svojim knjigama žestoko branite jedinstvenost i singularnost čoveka. Slažete li se da ljudska individualnost danas i na Istoku i na Zapadu u podjednakoj meri ugrožava nadmoć kolektiva?

O tom problemu danas mislim nešto drugačije nego pre deset godina. Dozvolite da vam što mogu jasnije izložim svoje stanovište. Svaka totalitarna ideologija razara ljudskost, a istorijsko iskustvo poučava da čovek u uslovima neslobode razvija bitno radikalnije, egoističnije mehanizme za sprovođenje i očuvanje svojih interesa nego u liberalnoj državi koja normalno funkcioniše. S druge strane, u ljudima koji su prinuđeni da žive pod vladavinom totalitarnih sistema često se razvijaju kvaliteti i vrednosti koji se bez pritiska ekstremnih situacija nikada ne bi razvili.
Prilično dobro poznajem sovjetsku kulturu i književnost. Na njihovom primeru može se jasno pokazati kako totalitarni pritisak na jednoj strani izvlači na površinu negativna ljudska svojstva, ono varvarsko, dok na drugoj podstiče čoveka na najherojskije napore. Nadežda Mandeljštam, udovica pesnika Osipa Mandeljštama, koga su ubili Staljinovi dželati, na veličanstven način reprezentuje mnoge druge ruske pesnike, pisce i intelektualce koji nisu izdali svoje drugove – uprkos teroru kojim su bili okruženi i koji nije zaobišao ni njihove živote. I ja se tu pitam nisu li poezija, književnost, kultura bile oni činioci koji su sačuvali te ljude od izdaje.
No, u isti mah se postavlja pitanje nije li upravo odsustvo poezije u metaforičkom kao i u direktnom smislu reči bilo uslov da se rodi slobodan čovek Zapada, makar i po cenu da mu to oduzme dušu.
U svakom slučaju, suviše bismo pojednostavili stvari ako bismo tvrdili da je potlačeni čovek suštinski rđav, dok je slobodan čovek suštinski dobar. Stvari ne stoje tako. U stvarnosti ljudska svojstva pod datim okolnostima vrlo često proizvode sasvim suprotne efekte, tako da kod ljudi u totalitarnim komunističkim sistemima možemo naći u mnogo čemu bolje kvalitete nego kod onih u slobodnom delu Evrope ili na Zapadu uopšte. To znači: određeni negativni i pozitivni kvaliteti vide se u punoj meri samo u uslovima ekstremnog pritiska. Književnost nam možda daje odgovor na taj čovekov problem, jer kad ona ne bi pružala svedočanstvo o visovima i ponorima ljudskog postojanja, ljudske psihe, smrt jednog deteta bila bi ravna smrti jedne ovce.
Mi, naravno, možemo poći od toga da naročito jaka forma tlačenja deformiše i na kraju ukida čovekovu sposobnost za ljudskost, ali kod nekih budi i neslućene snage otpora, pobune. Dolazi do neke vrste "procesa hemijskog preobražaja". I zato bih rekao da totalitarni sistemi naročito oštro iznose na videlo pozitivna i negativna svojstva ljudi kojima vladaju.

Ali, kad pratite tok istorije kroz vekove, možete li u njemu da otkrijete neki ljudski napredak?

Ne mogu. Kad gledamo unatrag, vidimo da je čovečanstvo napredovalo u tehničkom i naučnom pogledu, ali ne i u pogledu antropološkog ostvarenja specifičnih humanističkih koncepcija. U toj tački, potpuno se slažem s Arturom Kestlerom. Jugoslovenski pesnik Miroslav Krleža opisao je, jednom prilikom, naš dvadeseti vek slikom majmuna koji upravlja avionom. To odlično definiše situaciju u kojoj se nalazimo. Tokom vekova i vekova svoje znane istorije, čovek nije izmenio svoju duhovnu strukturu. Ako – primera radi – uzmemo samo period posle drugog svetskog rata, suočeni smo s bezmernim ljudskim žrtvama koje je donela kulturna revolucija u Kini, s užasima rata u Vijetnamu, masovnim ubistvima koja su delo Pol Potovih crvenih Kmera u Kambodži, sa suludim religioznim ratom u Severnoj Irskoj, brutalnim ratom u Avganistanu i ništa manje brutalnim ratom između Irana i Iraka, s krvavim mahnitanjem fundamentalizma, i tako dalje.
Svi ti sukobi u našoj epohi ni po čemu se ne razlikuju od ratova u antici ili srednjem veku. Možda su čak "klasični ratovi" bili manje užasni, jer čovek tada još nije raspolagao razornim sredstvima kakva su danas uobičajena. Morali bismo biti vrlo naivni da bismo verovali kako je današnji čovek drugačiji, razvijeniji. Ja sam, u načelu, uveren da se istorija ostvaruje kao istorija nesreće, da se ponavlja uvek u svojim rđavim aspektima.

(1989)

Danilo Kiš

Bašta, pepeo, Danilo Kiš

Bašta, pepeo

Jedne jesenje večeri (neka čitalac dozvoli da taj događaj izdvojimo), jedne sasvim obične jesenje večeri (bilo mi je jedanaest godina), bez ikakve pripreme, bez najave, bez nebeskih znakova, začuđujuće jednostavno, banula je u našu kuću Euterpa, muza lirske poezije. To je bio jedini događaj te sezone, jedina svetlost u statusu kvo te mutne jeseni. Ležao sam na drvenom sanduku u kuhinji, pokriven ćebetom preko glave, očajnički rešen da prespavam jesenju dosadu i da savladam svoju glad stoičkim razmišljanjem o budućnosti, o ljubavi. Glad rodi istančanost, istančanost rodi ljubav, ljubav rodi poeziju. A ta moja vrlo neodređena predstava o ljubavi i o budućnosti pretvarala se u sjajnu, žarkim bojama iscrtanu mapu sveta (dodatak uz očevu knjigu), u nedostižnost, u očaj. Putovati! Voleti! O, Afriko, o, Azijo, o, daljino, o, živote moj! Zažmurio sam. Ispod čvrsto, do bola stisnutih kapaka siva se realnost sukobila sa ognjem fantazije i buknula rujnim sjajem. Zatim se prelila u žuto, u plavo, u ljubičasto. Nebesa se otvoriše, samo za trenutak, zasviraše fanfare, i ja ugledah gologuze anđelčiće koji su, udarajući krilima kao muve, treperili oko sjajnorumene žiže raja. No to je, velim, potrajalo samo trenutak. Odmah zatim počeo sam da padam vrtoglavo u dubinu, i to nije bio san. U meni je treperio neki veličanstveni, sveobuhvatni ritam, a reči su mi izlazile na usta kao medijumu koji progovara na hebrejskom. Te su reči zaista bile na nekom čudnom jeziku, punom neke dotad neviđene zvučnosti. Tek kada je prošla prva navala tog grozničavog uzbuđenja, ja se pozabavih njihovim značenjem i otkrih ispod lelujave površine muzike i ritma neke sasvim obične reči, slične onima iz barkarola koje je pevao moj otac. Potpuno svestan nemogućnosti vernog prevoda tih stihova, molim čitaoca da uvaži elemente koji oni sadrže, od kojih su sazdani, što će moći da posluži kao dokaz da su ti stihovi nekad zaista postojali. A, evo, cela se ta lirska i fantastična balada, to autentično remek-delo nadahnuća sastojalo iz ovih nekoliko reči raspoređenih u idealnom i neponovljivom poretku: koralni sprud, trenutak, večnost, list, i od jedne sasvim nerazumljive i tajanstvene reči: plumaserija. 

Izbezumljen od straha, sedeo sam još neko vreme zgrčen na sanduku, zatim saopštih svojoj majci glasom slomljenim od uzbuđenja: "Napisao sam jednu pesmu." 

Gde su nestali sa ovih stranica sjajni ramovi, ljubičasti fijakeri, cveće što se raspada u vazama? Gde vozovi, gde zaklaćene korpe na provincijskim stanicama? Gde plava svetlost u kupeima prve klase? Gde sa zelenog pliša sedišta čipke što se lelujaju kao lepeze? Zar je tako brzo prestala da funkcioniše mašina za ulepšavanje, kristalna posuda kroz koju teče struja pri galvanoplastici? Gde je onaj sjaj pozlate sa starih ramova, osmeh Mona-Lize? 

Svedoci smo velikog raspadanja svih vrednosti. Pozlata je, od vlage i od naglih promena temperature kojima je bila izložena, počela da otpada sa ramova, a sa njom i boja sa krila anđela-čuvara, sa Mona-Lizinih usana. Vukući se dugo po železnicama, kao sporovozna roba, u vreme kada je moj otac igrao svoju životnu ulogu Ahašveroša, naš se nameštaj okrzao i, kao zaražen filokserom, počeo da se raspada, da trune. Neke male crvene bubice, što ih je moja majka nazivala njihovim popularnim imenom "amerikanske bube", a moj otac Ageronia Mexicana, pretvorile su naše ormare u olupine izvađene iz mora, bez sjaja i izbušene čitavim lavirintom tunela. S vremena na vreme, i same od sebe, odvaljivale bi se sa njih velike površine na čijoj je unutrašnjosti bila ispisana indijanska poruka čije smo divne hijeroglife tumačili kao glas sa onog sveta. I singerica moje majke zauvek je nestala u ratnome metežu, izgubila se kao siroče, pobegla u svet, preosetljiva na potrese. To je bio težak udarac za sve nas, naročito za moju majku. Nije bila bolje sudbine ni druga zvučna kutija kojom se nekad kitila i ponosila naša kuća: naš stari otoman boje trule višnje raspao se negde na nekoj postaji između Pešte i Kanjiže, ne izneverivši do poslednjeg trenutka svoj dobar glas: svedoci bi mogli da potvrde da je i u samrtnom ropcu sačuvao svoju zvonkost. Po pričanju moga oca, koji je bio na komisijskom uviđaju, njegov glas je u tom trenutku bio najvećma nalik na klavsen, ukoliko, naravno, i to nije bilo bolesno preterivanje, halucinacija, delirium tremens. Svuda su sada u našoj kući carevale vlaga i zelenkastosiva plesan, ta jedina boja u celom našem domu, boja raspadanja. Sva je nesreća poticala iz činjenice da se naš gvozdeni šporet u kuhinji nije nikad dao sasvim razbuktati, tako da nam je nedostajao pravi plamen, sjaj. On je stvarao samo još veću pustoš u našoj kući, barem u početku, dok se nismo navikli na dim. Posle, kada smo se dobro isplakali i kada su nam oči već bile presahle od suza, počeli smo da se krećemo u tom plavičasto-sivom dimu kao u svom prirodnom elementu, nazvali smo ga u svom duhovnom jeziku "domaćim ognjištem" i onda smo kašljucali, zagrcnuti, kao da pušimo neke skupocene, jake cigare u kojima se ostvaruje miris leta i četinara, kao i topla ideja domaćeg ognjišta. Taj smo šporet ložili suvim šišarkama koje smo skupljali u šumi, s jeseni, i donosili ih kući u velikim džakovima, kao ugalj. Oh, ti divni rudnici, taj zlatni majdan! O Grofovska šumo, šumo moga oca! Sa drveća je kapala rosa, a šumska je smola, izmešana sa mirisom četinara, delovala na nas profilaktično i još ne znam kako. Tek bilo je neke razdražljive radosti u tim našim šetnjama po šumi, s jeseni. Pre dolaska mraka vraćali bismo se natovareni džakovima, pa bismo zastali na ivici čestara da odahnemo i da sačekamo dolazak večeri. Tada bi se začuo negde u daljini lovački rog, halali, zatim bi se spustila na nas neka svečana tišina. 

U šumi je lebdeo duh našeg oca. Nismo li malopre čuli kako se ušmrkuje u novine, a šume mu uzvraćaju trostrukim ehom? 

"Sad moramo da krenemo", rekla bi tada moja majka. "Gospode, kako se ovde brzo smrkava".

Danilo Kiš

Sa ove strane odlazaka, Dejan Milenković

Sa ove strane odlazaka


Sa ove strane odlazaka
prostor miriše na prašinu,
tako, da bi se od nje
mogao napraviti hleb
Iskupljujuća je.
Tragovima, iz dosade ponekad naslika lica
jer dugo već nema kraja,
pa nema ni prasaka
iza kojih počeci nekada znaju da sinu.
Ostajanjem osveštano tle.

Ljudima gledam u stope
ne bih li shvatio prošlo vreme,
no, gde ponestane betona, izraste led
i jedino se sećam da je
trenje nekad umelo da spaja
kao sad dokolica.
Sa ove strane odlazaka
govor kiša utešiteljski zna da zazvuči
kada rutina izabere teme.

Ali, ponestane me kada prođu kiše.
Slivnici učine svoje, baš kao i sunce,
popune se u življenju mesta
spremana za vode,
i malo nagnuta ka ruganju
prašina nastavi da diše.
Nikne trava tamo gde su nadanja bila česta.
Poneka zvezda gvirne i danju,
a ja ne umem kao pre, da se popnem na očekivanja
ne bih li video više,
o tome kuda to tajna iz nas ode.

Sa ove strane odlazaka, jutra su jutra
i ničemu početak.
Ivice sati ne režu prostor
u ime novog doba, ovde, tako jasno
i radosti još uvek znaju da nasele skrivanja
na mestima koja ždrelo kazaljki ne zna da proguta.
Vazduh za pevanje, nije kao vazduh za disanje, redak
i nijedno umiranje ovde ne treba zastor.
Sa ove strane odlazaka
sutra ne liči na vreme
a prašina samo podebljava oblik
koji zovemo - kasno.

Dejan Milenković

Jezik egzila, Imre Kerteš

JEZIK EGZILA


Predmet ovoga teksta je sloboda samoodređenja, koja jednostavno podrazumijeva da baš svaki član društva ima pravo da bude ono što on/ona jesu. Niko ne treba biti predmet prezira ili žrtva diskriminacije na osnovu svoga rođenja ili načina na koji sebe vidi - čak iako je ta diskriminacija, otvoreno ili tajno, prihvaćena od diskriminiranog. U isto vrijeme, naravno, niko ne treba da uživa nepravedne povlastice zbog svog porijekla, vjerovanja, načina mišljenja, ili jednostavno zbog toga što je to što jeste. Ovdje u Evropi, vi vjerojatno te slobode uzimate zdravo za gotovo; u svakodnevnom životu ih konzumirate kao osnovna ljudska prava i možda nemate potrebu ni razgovarati o tome. 

Ali o tome je neophodno raspravljati, jer čak i u zapadnim demokratijama, sloboda samoodređenja nije, kako se može učiniti na prvi pogled, zadovoljavajuće razriješeno pitanje. Istina je da je koncept ljudskih prava, od kojih je najosnovnije pravo na slobodu i dostojanstvo, prvi put formulirala zapadna civilizacija. Ali s istog prostora je i porijeklo totalitarne države. Za diktature 20. stoljeća bilo je prirodno oduzeti ljudska prava, ljude poput ovaca zatvoriti u velike toreve, i prikačiti im lahko prepoznatljive etikete - previše očigledne ambleme privilegirane ili stigmatizirane države. Kad se o ovome govori, obično se prvo pomisli na ekstremne primjere. Međutim, rijetko se razmišlja o sredini, gdje se kriju razne forme diskriminacije. 

Ne možemo precijeniti štetu počinjenu institucionalizacijom i praktičnom primjenom ovog sistema kolektivnog etiketiranja - kako je iskrivljeno razmišljanje kod ljudi, zatrovani međuljudski odnosi i iskrivljeno njihovo viđenje samih sebe. Sistem simbola koji su izumjeli nacisti na neki je način bio najjednostavniji i najtransparentniji. Njihov cilj bio je da istrijebe određene narode dok su druge ohrabrivali da se razmnožavaju poput rasplodnih životinja. U komunističkim diktaturama, situacija je kompliciranija. Ovdje su oficiri koji provode selekciju uvijek unutar zakona i ljude šalju od jednog do drugog tora. Nekad se desi da usred procesa selekcije, nadležni oficir bude zgrabljen za ramena i gurnut u jedan od onih neprijatnih torova prema kojem je do tog trenutka slao druge. 

Ne želim da se upuštam u analizu diktatorskih režima, koji su diskriminaciju i genocid pretvorili u generalni princip vladavine. Osim toga, spomenuo sam samo najekstremnije forme kolektivne diskriminacije koje su prakticirale diktature 20. stoljeća i dao sam samo evropske primjere. Znamo da ima mnogo neevropskih formi. Čak i u Evropi postoje blaže, no ipak poprilično efektne, forme kolektivne diskriminacije koje možemo zvati civilna diskriminacija. 

Vlasti su, čini se, nemoćne protiv civilne diskriminacije, i političari koji se dirljivo nazivaju populistima eksploatiraju je sa besramnom lahkoćom. Onda postoji, posebno u istočnoevropskim, postkomunističkim državama, vrsta diskriminacije koja se provodi prešutno, čak i promovira, iako je zvanične vlasti odlučno negiraju.

Ne tako davno, indijska autorica Urwashi Butalia ponudila je sopstvena iskustva. Od nje smo naučili šta se desi s populacijom kad politika povuče crtu između dva naroda, u ovom slučaju Indijaca i Pakistanaca, koji govore isti jezik i dijele istu kulturu - kako njihovo razmišljanje, živote, može preokrenuti religiozni fanatizam i iracionalni nacionalizam. Praktično preko noći, ovaj se narod našao u dva različita kampa i jednostavno nisu znali šta da rade sa činjenicom sopstvenog postojanja, svojim kristalno jasnim identitetom, i do tog trenutka jasnim samoodređenjem. 

Mi smo Evropljani često iskusili tako iznenadne, često brutalne promjene u prošlom stoljeću - više u istočnoj i centralnoj Evropi nego na zapadnom dijelu kontinenta. Takve promjene često su pratili nenedoknadivi kulturni gubici. Nekad kulturni centri i univerzitetski gradovi gdje su se govorila tri ili četiri jezika, spustili su se na nivo učmalih provincija u velikim imperijama ili su jednostavno nestali sa kulturne mape Evrope. Mnogi će pomisliti na Czernowitz, odakle potiče pjesnik Paul Celan, kao "grad naseljen ljudima i knjigama". Sami su Nijemci, što je bila posljedica njihove želje za svjetskom dominacijom, uništili njemačku kulturu u multinacionalnim, multilingvističkim područjima čija populacija je dostizala milione - područja koja su uglavnom bila pod njemačkim kulturnim utjecajem. 

Uništili su jevrejsku manjinu koja je govorila njemački ili jidiš, a njemačkom jeziku je podarila takve literatne gigante kao što su Franz Kafka i Celan. 

Često živeći u drugim jezičkim okruženjima, ovi su pisci pisali na njemačkom i to su radili zbog toga što je to bio jezik koji su njihovi roditelji govorili kod kuće: pošto su bili Jevreji, bez korijena i kosmopoliti, kao što bi to rekli njihovi neprijatelji, razmišljali su u dimenzijama dominantnog jezika. Pisati na njemačkom značilo je intelektualnu nezavisnost za ove pisce; osiguravalo je njihovu slobodu za samoodređenje. Danas, nekad njemačke kulturne sfere, od recimo Krimskog poluotoka od Bukovine i Galicije na sjeveru - više ne obogaćuju njemačku kulturu, i jedini odgovorni za to su sami Nijemci. 

Postavljanje politike i kulture u neprijateljski, prije nego u samo suprotstavljeni odnos, karakteristično je za fenomen 20. stoljeća. To je bez sumnje prirodni razvoj – kad se politika razvede od kulture, oslobađa se neograničeni despotizam kroz čistu moć i može proizvesti nepopravljive štete. Ovaj razvod možda neće uništiti živote i imovinu, ali će uvijek korumpirati ljudsku dušu. Sredstvo destrukcije se zove ideologija. Dvadeseto stoljeće, stoljeće zabilježeno po užasnom gubitku kulturnih vrijednosti, ono što se zvalo vrijednost pretvorilo je u ideologiju. 

Najtragičniji aspekt ove promjene bilo je da su moderne mase, koje nikad nisu imale pristupa kulturi, ideologiju primile u korijenu. Ovaj je razvoj imao mnoge uzroke, od kojih je jedan svakako činjenica da su se ove mase pojavile u vrijeme kad je evropska civilizacija prolazila kroz jednu od svojih (moglo bi se reći najdublju) duhovnih kriza. Postojali su ljudi koji su, uz pomoć finih tehnika mašinerije političkih partija, preuzeli kontrolu ovih masa. Čini mi se da je Thomas Mann rekao kako je dovoljno da se velike mase ljudi nazovu Volk da bi ih se navelo da prihvate bilo šta. Nije bila potrebna totalitarna država da bi se to uradilo; autoritarna vladavina Franca, Dolfussa, ili Nicolasa Horthyja također je mogla okrenuti religiju, patriotizam i kulturu u politiku, a politiku u sredstvo mržnje. 

Mržnja i laganje - to su vjerojatno dvije najvažnije komponente političke edukacije koju su primili ljudi u 20. stoljeću. Trebamo se samo sjetiti "Dvije minute mržnje" u Orwellovoj 1984. 

"Laganje nikad nije bila potentnija sila za oblikovanje povijesti kao u posljednjih 30 godina", napisao je Sandor Marai 1972. To je posebno istina za zemlje Centralne i Istočne Evrope, koje su poslije Prvog svjetskog rata na površinu izbacile pretjerano osjetljiva nacionalna osjećanja. Velika centralnoevropska sila, Austro-Ugarska monarhija, kolapsirala je i njena dezintegracija proizvela je otrove koji su inficirali nove nacionalne države koje su nikle na njenom mjestu. Na univerzitetima i koledžima surovo okrnjene Mađarske, uvedeni su diskriminatorski zakoni, i 1938. nametnuta je sveobuhvatna antijevrejska legislativa. Na mene su 1944. stavili žutu zvijezdu, koju na svoj simboličan način još uvijek osjećam; do današnjeg dana nisam bio u stanju da je skinem. 

Priznajem da je zapanjujuće da više od 10 godina nakon eliminacije posljednje evropske totalitarne države, više od 10 godina nakon uvođenja reprezentativne demokracije u ovom dijelu Evrope, ja još uvijek ovo kažem. Istina je da se sa ovom činjenicom nije jednostavno suočiti, i da ju je još teže prihvatiti. Tako bolesno stanje duha, čini se, proizvodi i svoju sopstvenu patologiju a da se toga nije potpuno svjesno. Naprimjer, obuzme vas osjećaj da je svijet oko vas nedokučiv, poput duha, iako ste to upravo vi sami koji postajete nestvarni. 

Ili se desi sasvim suprotno: samog sebe shvatate kao stranca, iako je sve što ste uradili da ste se utopili sa svojim otuđenim okruženjem. Moja supruga, koja je Amerikanka, i stoga oslobođena ovih istočnoevropskih bolesti primijetila je da, kad smo u inostranstvu, ja prolazim kroz potpunu transformaciju ličnosti. U stranim zemljama, osjećam se kao kod kuće, dok se kod kuće osjećam kao stranac. 

Sa strancima komuniciram slobodno, dok sa svojim sunarodnjacima imam blokadu. U diktaturama koje su se zvale socijalizam ovo je bilo prirodno stanje i više-manje naučili smo da živimo s tim. Za navikavanje na rasizam u demokratiji treba više vremena. Ali makar mi se čini da sada počinjem da razumijevam problem, koji, izgleda, nije samo moj. 

U svakodnevnom životu moram konstantno odgovarati na uznemiravajući stimulans koji dolazi iz svijeta oko mene; to su kao blagi električni šokovi koji mi peckaju kožu. Govoreći metaforično, ja se uvijek pomalo češkam. Svi se sjećamo one poznate Monteskijeove: "Ja sam prvo ljudsko biće, pa odna Francuz." A rasista - jer antisemitizam od Auschwitza nije više samo antisemitizam - želi da prvo budem Jevrej i da nakon toga više nisam ljudsko biće. 

Mi u našoj zbunjenosti prvo tragamo za argumentima sa kojima bismo se odbranili i onda spoznajemo da o sebi govorimo i mislimo u najprimitivnijem maniru. No nije čudo: ono protiv čega se borimo je iznad svega primitivno. Ako nas gurnu u životinjski kafez, moramo se boriti protiv životinja. Neosnovani stavovi protiv kojih protestujemo vode nas da o sebi razmišljamo na najniže načine; nakon izvjesnog vremena ne razmišljamo više o sebi samima, već o drugima. Ovaj proces, ukratko, izopačava našu ličnost. Ultimativna i najbolnija samoodbrana tako iskrivljene ličnosti je također poznata: konfrontirana sa neljudskim ideologijama, bespomoćna žrtva se napreže da dokaže sopstvenu ljudskost. Ima nešto patetično u ovom očitovanju, jer ono što ideologija zapravo želi da mu oduzme jeste ljudskost. Ali jednom kad prihvati rasističke kategorije, on postaje Jevrej, i što više pokušava dokazati da je čovjek, to je jadniji i sve manje čovjek. U rasističkom okruženju, Jevrej ne može biti čovjek, ali ne može biti ni Jevrej. Jer "Jevrej" je nejasna odrednica samo u očima antisemita. 

Francuski pisac Edmond Jabes jednom je rekao da je breme jevrejske egzistencije jednako bremenu pisca. Niko moju poziciju nije preciznije opisao. No, ja ipak vidim i bitnu razliku. Postati pisac bilo je rezultat svjesne odluke, ali kao Jevrej, ja sam rođen. Da bi se moje ja-pisac i moje ja-Jevrej pomirili u jednom atributu, na svoje jevrejstvo trebam gledati kao na planirano izvršenje literarnih zadataka: posao koji je potrebno kompletirati; odluka koja favorizira totalnu egzstenciju ili samonegiranje. Ako izaberem pun život, odjednom je sve u moju korist. Na koncu, činjenica da sam Jevrej je rezultat odluke: nakon što sam je donio, ne samo da ću zaroniti u krizu samoidentiteta, već će oštrije svjetlo biti bačeno na moje cjelokupno postojanje. No, ja ipak moram konfrontirati nekoliko pitanja koja nameće moja osobena jevrejska priroda. Prije dvije ili tri decenije pitanje za koga pišem odbacio bih kao irelevantno pseudopitanje. Ja naravno pišem za sebe, rekao bih, i u osnovi još uvijek tako mislim. Ali danas više naginjem da priznam da drugi ljudi, svijet oko mene, interrelacije koje se nazivaju društvo, također igraju ulogu u kreiranju entiteta koji zovem "Ja". Stoga, makar djelimično, ja sam zatvorenik svojih okolnosti, i nema sumnje da je ta činjenica ostavila traga na sve što sam proizveo. 

Ako kažem da sam jevrejski pisac, ne znači naravno da sam i ja Jevrej. Jer kakav je to Jevrej koji nije imao religiozni odgoj, koji ne govori hebrejski, koji nije upoznat sa osnovnim tekstovima jevrejske kulture, i ne živi u Izraelu, već u Evropi? Ono šta mogu reći za sebe jeste svakako da sam kroničar našeg anahronog položaja, položaja asimiliranih Jevreja, nosilac i bilježnik tog položaja, i navjestitelj njihovog neizbježnog nestanka. U tom smislu, Endlosung (konačno rješenje) ima krucijalnu ulogu: niko čiji je jevrejski identitet baziran primarno, možda ekskluzivno na Auschwitzu, ne može se zaista zvati Jevrejom. 

On je Isaac Deutscherov "ne-jevrejski Jevrej" evropska raznolikost bez korijena, i ne može razviti normalan odnos sa jevrejskim položajem koji mu je nametnut. Njemu je dodijeljena uloga, možda važna uloga, u evropskoj kulturi (ako takvo nešto postoji), ali on ne može imati udjela u post-Auschwitz jevrejskoj povijesti ili u jevrejskom preporodu (ako takvo što postoji). 

Pisac holokausta je dakle u teškoj poziciji. U ranijem eseju nazvanom "Jezik egzila" pokušao sam da razvijem ideju da holokaust nema i neće imati sopstveni jezik. Evropljanin koji ga je preživio, svoje muke mora opisati na jednom od evropskih jezika, ali to nije njegov jezik; niti je to jezik zemlje koji je koristio da ispriča svoju priču. "Pišem svoje knjige na posuđenom jeziku, koji će ih sasvim prirodno, isključiti, ili će ih tolerirati samo na rubovima svijesti", napisao sam u tom eseju; kažem "prirodno" jer zemlja čiji sam jezik koristio je tokom stoljeća duge borbe za nacionalni opstanak razvila mit, koji je, kao dio prešutnog nacionalnog konsenzusa, ostavio posljedice na njenu književnost također. 

Sviđa mi se da pišem na mađarskom, jer sam na ovaj način svjesniji nemogućnosti pisanja. U pismu Maxu Brodu, koje opisuje situaciju jevrejskog pisca, Kafka govori o tri nemogućnosti: nemoguće je ne pisati, nemoguće je ne pisati na njemačkom, i nemoguće je pisati na bilo koji drugi način. Onda kaže: "Mi možemo gotovo dodati i četvrtu nemogućnost: nemoguće je pisati. "Danas bi možda dodao još nešto na listu: nemoguće je pisati o holokaustu. Mogli bismo nastaviti nabrajati paradoksalne nemogućnosti do u beskonačnost. Možemo reći da je nemoguće ne pisati o holokaustu, a posebno nemoguće pisati o tome na bilo koji drugi način. 

Što god da piše, na bilo kojem jeziku, pisac holokausta je duhovni bjegunac, koji traži duhovni azil, postojano na stranom jeziku. Ako je istina da je jedino pravo filozofsko pitanje pitanje samoubistva, onda pisac holokausta, koji izabere da nastavi živjeti, zna samo jedan stvarni problem, problem emigracije, iako bi bilo jednostavnije govoriti o egzilu. Egzilu od istinskog doma, koji nikad nije postojao. Jer ako je postojao, bilo bi nemoguće pisati o holokaustu. Tad bi holokaust imao jezik, i pisac holokausta bio bi integriran u postojeću kulturu. Ali to se nikad ne može desiti. Svaki jezik, nacija, civilizacija, ima dominantno Ja koje percipira, kontrolira i opisuje svijet. Ovo uvijek aktivno, kolektivno Ja je suština koju svaka veća zajednica, nacija, narod ili kultura može, u različitim stepenima uspjeha, identificirati. Ali gdje svijest o holokaustu može naći dom? Koji jezik može tvrditi da uključuje suštinu holokausta, dominantno Ja, njegov jezik? I ako postavimo to pitanje, ne slijedi li drugo - da li se može zamisliti da holokaust ima i svoj sopstven jezik? I ako je odgovor "da", ne bi li taj jezik bio tako strašan i jadan da bi uništio one koji ga govore? 

Možda je pravedno da prognanik holokausta prihvati svoje progonstvo, i da o tome s vremena na vrijeme piše izvještaje. To posebno mora biti tako u istočnoj i centralnoj Evropi, gdje je kao posljedica dva svjetska rata i, posebno, holokausta, inter i supra nacionalni jezik, njemački, nestao, jezik koji se nekad govorio do Bukovine do Krakova, od Praga do Fikume - jezik u kojem su pisci koji nisu htjeli ili mogli imati mjesto u nacionalnoj literaturi našli slobodu izraza. 

Ove nacionalne literature pokazuju malo volje da inkorporiraju kažnjavajuću lekciju holokausta, dok je iskustvo samo, premda na veoma drugačiji način, također dio njihove kolektivne svijesti. Ali osim javnih ličnosti koje otvoreno podupiru rasizam - bilo bi nepravedno bilo koga kriviti za ovo, i još nepravednije o antisemitizmu pričati kao o nečemu što je "apsorbirano s majčinim mlijekom". Primljeni antisemitizam je svakako teško breme, ali svakako nije genetsko; njegovi uzroci su ekskluzivno historijski i psihološki. Ove nacije su podnijele velike udarce vlastitom nacionalnom dignitetu i godinama su se borile za opstanak kao nacije. Na karakterističan i svakako originalan način, one su otkrile antisemitizam kao korisno oružje u toj borbi. 

Oscar Wilde, koji je u još uvijek naivnom 19. stoljeću bio zatvoren zbog interpretacije svoje slobode samoodređenja, u jednom od svojih eseja kaže: "‘Spoznaj sebe’ napisano je na vratima starog svijeta. Na vratima novog svijeta treba pisati ‘Budi što jesi’". 

Naše iskustvo, svakodnevno nam govori da upravo "novi svijet" ovo čini nemogućim. Ipak, ne trebamo tražiti više od onoga čemu Nietzsche posvećuje cijelo poglavlje u svojoj izvanrednoj knjizi Ecce Homo; postati što jesmo, slijediti našu sudbinu, i iz nje izvlačiti ispravne zaključke, bez obzira kako oni mogu biti gorki. Moguće je da nas ta želja za slobodom samoodređenja nigdje ne odvede. Za pisca, kojem je jedan jezik, onaj na kome piše, uvijek privilegija, teško je priznati da, što se njega tiče, jedan jezik je kao i drugi i nijedan od njih zaista nije.
U stvarnosti, ja pripadam jevrejskoj književnosti koja je postala u istočnoj i centralnoj Evropi. Ova literatura nikad nije napisana na jeziku neposrednog nacionalnog okruženja niti je ikada bila dio nacionalne literature. Razvoj ove literature možemo pratiti od Kafke i Celana i do njihovih nasljednika. Sve što treba da uradimo jeste da istražimo literaturu raznih emigranata. Ova se literatura, najvećim dijelom, bavi istrebljenjem evropskih Jevreja; njen se jezik može mijenjati, ali koji god da je jezik, ne može se zvati maternjim jezikom. Jezik na kome mi govorimo živi dok ga govorimo. Jednom kad zašutimo, i jezik je također izgubljen - osim ako se jedan od većih jezika ne sažali i ne prihvati nas pod svoje krilo, kao što je to bilo u pieta slikarstvu.
Danas je najizglednije da će to uraditi njemački jezik. Ali i njemački jezik je također privremeni azil, noćno sklonište za beskućnike. Dobro je ovo znati, dobro je napraviti primirje sa spoznajom da pripadate onima koji ne pripadaju nigdje. Dobro je biti smrtan.

Imre Kertesz

S engleskog prevela: Edina Bećirević